„Volela bih da je molba dovoljna“, reče Egvena, „ali ti ne činiš usluge, zar ne, Mete? Jesi li ikada išta uradio a da te nisu terali, molili ili silili?“
On joj se samo nasmeši. „Drage volje ću plesati s bilo kojom od vas, Egvena, ali nisam ničiji potrčko.“ Na trenutak pomisli da će mu se isplaziti.
„Ako sada možemo da se vratimo onome što smo najpre nameravale“, suviše mirnim glasom kaza Ninaeva. Druge dve klimnuše, a ona mu posveti svu pažnju. Prvi put otkad je ušla ličila je na onu staru Mudrost, čiji je pogled mogao da te prikuje u mestu, a pletenica bila spremna da šibne poput mačjeg repa.
„Još si nepristojniji no što se sećam, Metrime Kautone. Pošto si tako dugo bolovao – a Egvena, Elejna i ja brinule o tebi kao o novorođenčetu – skoro da sam zaboravila. Bez obzira na to, mislila sam da ćeš pokazati makar malo zahvalnosti. Pričao si kako želiš da vidiš sveta, da vidiš velike gradove. Pa, zar ima boljeg grada od Kaemlina? Učini ono što želiš, pokaži svoju zahvalnost, i istovremeno pomozi nekome.“ Izvadila je iz plašta i spustila na sto presavijen pergament zapečaćen ljiljanom utisnutim u zlatni vosak. „Šta ćeš više.“
Met sa žaljenjem pogleda hartiju. Jedva se sećao da je jednom, s Random, prošao kroz Kaemlin. Živa je šteta da ih prekine sada, ali tako je najbolje, mislio
„Kako to misliš ne možeš? Jesi li ti muva na zidu ili muško? Prilika da kćeri naslednici učiniš uslugu, da vidiš Kaemlin, i vrlo verovatno upoznaš kraljicu Morgazu lično, a ti ne možeš? Zaista ne znam šta bi još želeo. Nemoj da mi sada kliziš kao mast na roštilju, Metrime Kautone! Ili si se toliko promenio da te veseli stalni pogled na ovo oko tebe?“ Isturila je levu šaku ka njegovom licu, skoro ga udarivši prstenom u nos.
„Molim te, Mete?“ – reče Elejna, a Egvena ga je gledala kao da su mu izrasli troločki rogovi.
Promeškoljio se u stolici. „Nije da neću. Ne mogu! Po Amirlininom naređenju ne mogu da napustim krva... ostrvo. Promenite to, i u zubima ću odneti tvoje pismo, Elejna.“
One se zgledaše. Ponekad se pitao mogu li žene da razgovaraju mislima. Izgledalo je u svakom slučaju da njegove misli mogu da čitaju kad mu to ni najmanje ne odgovara. Ali ovog puta, šta god da su prećutno odlučile, misli mu nisu pročitale.
„Objasni“, odsečno kaza Ninaeva. „Zašto bi Amirlin želela da te zadrži ovde?“
Slegnuo je ramenima i pogledao je pravo u oči. Osmehivao se sa žaljenjem što je bolje umeo. „Zato što sam bio bolestan. Zato što je tako dugo trajalo. Rekla je da me ne pušta dok ne bude sigurna da neću nekuda otići i umreti. Neću, naravno. Umreti, mislim.“
Ninaeva se namršti i trznu pletenicu. Odjednom mu uhvati glavu među ruke, a njega prođe jeza.
„Šta... Šta si mi uradila, Ninaeva?“
„Verovatno ni desetinu onoga što zaslužuješ“, odgovori mu ona. „Zdrav si kao konj. Slabiji no što izgledaš, ali zdrav.“
„Rekoh ti da jesam“, s nelagodom odvrati on. Pokušao je da se ponovo isceri. „Ninaeva, izgledala je kao ti. Amirlin, hoću da kažem. Uspela je da se nadnosi nad mene kao pravi siledžija, iako je stopu niža...“ Po onome kako je podigla obrve, shvatio je da ne bi trebalo da nastavi. Nije mu smetalo, sve dok ih drži dalje od Roga. Pitao se znaju li za to. „Pa. U svakom slučaju, mislim da hoće da me zadrže zbog onog bodeža. Hoću da kažem, dok tačno ne otkriju kako je radio ono što je radio. Znate kakve su Aes Sedai.“ Tiho se nasmeja. One ga samo pogledaše.
„Ali hoćeš, ako uspemo da te izvučemo iz Tar Valona?“ – napeto upita Ninaeva.
„Izvucite me iz Tar Valona, i odneću Elejnu njenoj majci na leđima.“
Ovog puta Elejna diže obrve, a Egvena odmahnu glavom, obrazovavši usnama njegovo ime i ukorivši ga pogledom. Žene ponekad nemaju smisla za šalu.
