Ninaeva pokaza njima dvema da priđu prozoru, gde mu okrenuše leđa i počeše tiho da se dogovaraju, tako da je čuo samo mrmljanje. Naču kako Egvena kaže da im treba samo jedno ako se neće razdvajati. Gledao ih je i pitao se misle li zaista da izigraju naređenje Amirlin Tron.
Ne razmišljajući, uze ogrizak jabuke i zagrize. Samo što je zario zube, žurno ispljunu gorko semenje na tanjir.
Kada su se vratile do stola, Egvena mu pruži debeli, presavijeni papir. Sumnjičavo ih je pogledao pre no što će ga razviti. Dok je čitao, i ne znajući poče sam sebi da pevuši.
Ono što nosilac ovoga čini po mojoj je naredbi i s mojim odobrenjem.
Pokorite se i čutite, na moju zapovest.
Zapečaćeno u dnu Plamenom Tar Valona u krugu belog voska tvrdog poput kamena.
Shvati kako pevuši „Džep pun zlata“ i prestade s tim. „Je li ovo pravo? Niste...? Kako ste se ovoga dočepale?“
„Nije ga falsifikovala, ako na to misliš“, odgovori Elejna.
„Šta te je briga kako smo došle do toga“, reče Ninaeva. „Pravo je. To je sve što te se tiče. Da sam na tvom mestu, ne bih to svima pokazivala, ili će ga Amirlin uzeti, ali provešće te pored stražara i na brod. Rekao si da ćeš uzeti pismo, ako to uradimo.“
„Smatrajte da je već u Morgazinim rukama.“ Želeo je još da čita reči s tog papira, ali ipak ga presavi i stavi povrh Elejninog pisma. „Da nemate i nešto novca uz ovo? Nešto srebra? Zlatnu marku ili dve? Imam skoro dovoljno za prevoz, ali čujem da je nizvodno sve poskupelo.“
Ninaeva odmahnu glavom. „Zar ti nemaš novca? Skoro svake noći kockao si se s Hurinom, sve dok se nisi toliko razboleo da ni kocke nisi mogao da držiš. Zašto bi nizvodno sve poskupelo?“
„Kockali smo se u bakrenjake, Ninaeva, a posle nekog vremena ni u to nije hteo. Nije bitno. Snaći ću se. Zar ne slušate šta ljudi pričaju? U Kairhijenu je građanski rat, a čujem da je i u Tiru nezgodno. Čuo sam da je soba u aringilskoj gostionici skuplja nego dobar konj kod kuće.“
„Bile smo zauzete“, oštro mu odvrati ona i zabrinuto se zgleda s Egvenom i Elejnom. To mu ponovo pobudi radoznalost.
„Nije bitno. Snaći ću se nekako.“ Mora da se po krčmama blizu dokova kockaju. Jedna noč s kockama obezbediće mu punu kesu ujutru. „Samo ti dostavi to pismo kraljici Morgazi, Mete“, reče Ninaeva. „I nikome ne dozvoli da sazna da ga nosiš.“
„Odneću joj ga. Rekao sam da hoću, zar ne? Čovek bi pomislio kako ne držim reč.“ Ninaevin i Egvenin pogled podsetiše ga koliko je malo obećanja zaista ispunio. „Učiniću to. Krv i... Odneću ga!“
Ostale su još malo. Uglavnom su razgovarali o domu. Egvena i Elejna sedele su na krevetu. Ninaeva je sela u fotelju, a on je ostao na tronošcu. Od sve te priče o Emondovom Polju oseti nostalgiju, a činilo mu se i da su Ninaeva i Egvena tužne kao da pričaju o nečemu što nikad više neće videti. Bio je siguran da su im oči zasuzile, ali kada je pokušao da promeni temu, one ponovo skrenuše priču na to. Na ljude koje su poznavali, na proslave Bel Tina i Nedelje, igranke posle žetve i okupljanja za šišanje ovaca.
Elejna mu je pričala o Kaemlinu: šta da očekuje u kraljevskoj palati i s kim da razgovara. Pomalo i o gradu. Povremeno se držala tako da joj je skoro video krunu na glavi. Samo bi se budala spanđala s takvom ženom. Kad ustadoše da odu, beše mu žao.
Ustade i on, najednom se osetivši trapavo. „Ovaj, učinile ste mi uslugu ovim.“ Dodirnu Amirlinin papir na stolu. „Veliku uslugu. Znam da ćete sve biti Aes Sedai“ – malo zape oko toga – „a ti ćeš jednog dana biti kraljica, Elejna, ali ako vam ikada zatreba pomoć, ako ikada bude bilo nešto što ja mogu da uradim, doći ću. Možete biti sigurne. Jesam li rekao nešto smešno?“
Elejna je držala šaku preko usta, a Egvena se vidno borila sa smehom. „Ne, Mete“, odgovori Ninaeva, ali i njene usne su se trzale. „Samo nešto što sam primetila u vezi s muškarcima.“
„Trebalo bi da si žena pa da razumeš“, reče Elejna.
„Putuj dobro i bezbedno, Mete“, kaza Egvena. „I zapamti, ako ženi ikada zatreba junak, treba joj smesta, a ne kasnije.“ Smeh navre iz nje.
Gledao je zaprepašćeno kako se vrata zatvaraju za njima. Žene su, pomisli po stoti put, čudne.
A onda mu pogled pade na Elejnino pismo, i presavijeni papir povrh njega. Amirlinin blagosloveni, nerazumljivi, ali kao vatra zimi dobrodošao papir. Zaigrao je nasred cvetnog tepiha. Videti Kaemlin, i upoznati kraljicu.
„Nikada me nećeš uhvatiti“, nasmeja se, misleći na obe. „Nikad nećeš uhvatiti Meta Kautona.“
