Ponovorođeni Zmaj полностью

Krupna žena proguta knedlu, a podbraci joj se zatalasaše dok je nameštala kecelju. Pod Amirlininim netremičnim pogledom, Laras obori oči i teško se premesti s noge na nogu. „Ako bi mi majka oprostila“, izusti slabašnim glasom. Načinivši nešto što je možda bilo naklon, odjuri zaboravivši se toliko da se pridružila ženama za jednim od lonaca i sopstvenom varjačom počela da meša supu u njemu.

Ninaeva se nasmeši, ali spusti glavu da to sakrije. I Egvena i Elejna nastavile su da rade, ali su takođe ispod oka pogledivale ka Amirlin, koja je leđima okrenuta stajala ni dva koraka od njih.

S mesta na kome je stajala Amirlin osmotri čitavu kuhinju. „Ako ih je ovako lako zastrašiti“, tiho promrmlja, „možda su se zaista predugo izvlačile s nekim stvarima.“

Zaista lako zastrašiti, pomisli Ninaeva. Bedni izgovori za žene. Samo ih je pogledala! Amirlin se osvrnu preko ramena pokrivenog ešarpom, i na trenutak je pogleda pravo u oči. Ninaeva shvati da odjednom brže okreće ražanj. Reče sebi da mora da se pretvara kako je i sama zastrašena.

Amirlinin pogled pade na Elejnu, i ona odjednom progovori, skoro dovoljno glasno da bakarne šerpe i tiganji na zidovima zazveče: „Neke reči neću otrpeti iz usta mlade žene, Elejna od kuće Trakand. Ako ih izustiš, postaraću se da budu izribana!“ Svi u kuhinji poskočiše.

Elejna je delovala zbunjeno, a Egvena uvređeno.

Ninaeva grozničavo zatrese glavom. Ne, devojko! Ćuti! Zar ne vidiš šta radi?

Ali Egvena ipak otvori usta, i s poštovanjem, mada odlučno, reče: „Majko, nije...“

„Tišina!“ Amirlinin uzvik izazva još jedan talas trzanja. „Laras! Možeš li nekako da naučiš dve devojke da govore kada bi trebalo i da kažu ono što bi trebalo, nadzornice kuhinje? Možeš li to?“

Laras se pojavi brže no što je Ninaeva ikada videla da se ta žena kreće, jurnuvši ka Elejni i Egveni da ih zgrabi za uši, sve vreme ponavljajući: „Da, majko. Smesta, majko. Kao što zapovedaš, majko.“ Žurno istera dve mlade žene iz kuhinje, kao da je željna da umakne Amirlininom pogledu.

Amirlin je sada bila dovoljno blizu Ninaevi da je dodirne, ali i dalje je osmatrala kuhinju. Mlada kuvarica, okrenuvši se s činijom u rukama, slučajno srete Amirlinin pogled. Ciknu i pojuri.

„Nisam nameravala da ovo zakači Egvenu.“ Amirlin jedva da je pomerala usne. Izgledala je kao da mrmlja sebi u bradu, a kakav je izraz imala na licu, niko u kuhinji nije želeo da čuje šta to govori. Ninaeva je jedva razabirala reči. „Ali možda će je to naučiti da razmišlja pre no što otvori usta.“

Ninaeva je okretala ražanj i držala glavu pognutu, nastojeći da onome ko bi pogledao izgleda kao da i sama mrmlja nešto za sebe. „Mislila sam da ćeš pomno motriti na nas, majko. Tako da možemo da ti podnosimo izveštaje.“

„Da sam svaki dan dolazila da vas gledam, kćeri, neko bi postao sumnjičav.“ Amirlin je i dalje posmatrala kuhinju. Većina žena kao da je izbegavala čak i da pogleda u njenom pravcu iz straha da ne izazove njen gnev. „Nameravala sam da vas dovedu u moju radnu sobu nakon podnevnog obroka. Nagovestila sam Leani da je to stoga da bih vas izgrdila što niste izabrale šta ćete učiti. Ali ima vesti koje ne mogu da čekaju. Šerijam je pronašla još jednog Sivog čoveka. Ženu. Mrtvu kao prošlonedeljna riba, i to bez traga na sebi. Bila je položena, kao da se odmara, usred Šerijaminog kreveta. To za nju nije bilo ni najmanje prijatno.“

Ninaeva se ukoči, a ražanj na tren stade pre no što je ponovo počela da ga okreće. „Šerijam je imala prilike da vidi spisak koji je Verin dala Egveni. Kao i Elaida. Nikoga ne optužujem, ali imale su prilike. A Egvena je rekla da se i Alana... neobično ponašala.“

„Ispričala ti je za to, je li? Alana je Arafelka. U Arafelu imaju neobične pojmove časti i dugovanja.“ Slegla je ramenima kao da je to nebitno, ali ipak reče: „Valjda mogu da pripazim na nju. Da li ste još nešto korisno otkrile, dete?“

„Ponešto“, sumorno promrmlja Ninaeva. A šta je s motrenjem na Šerijam? Možda ona nije samo pronašla tog Sivog čoveka. Kad smo već kod toga, Amirlin bi mogla da pazi i na Elaidu. Znači, Alana je zaista... „Ne razumem zašto veruješ Elsi Grinvel, ali tvoja poruka nam je pomogla.“

U kratkim, brzim crtama, Ninaeva ispriča o onome što su pronašle u ostavi pod bibliotekom, postaravši se da izgleda kako su tamo išle samo ona i Egvena, i ispriča šta su zaključile o tome. Nije spomenula Egvenin san – ili šta god da je bio; Egvena je tvrdila kako je bio stvaran – o Tel’aran’riodu. Niti je spomenula ter’angreal koji je Verin dala Egveni. Nije mogla da se nagna na potpuno poverenje u ženu koja je nosila ešarpu sa sedam pruga – niti bilo koju ženu koja je nosila šal. Činilo se kako je najbolje neke stvari zadržati za sebe.