Ponovorođeni Zmaj полностью

„Oh, mrze, dete. Mrze, i boje se. Kada pronađu tairensku devojčicu koja može da usmerava, istog dana je strpaju na brod za Tar Valon. Jedva da joj ostave dovoljno vremena da se oprosti s porodicom.“ Amirlinino mrmljanje beše obojeno gorkim uspomenama. „Ali unutar svog dragog Kamena čuvaju jednu od najmoćnijih žiža Moći koje je svet ikada video. Mislim da su tokom godina upravo stoga sakupili toliko ter’angreala – i svega drugog što je u nekoj vezi s Moći – kao da će time umanjiti postojanje stvari koje ne mogu da se otarase. Stvari koja ih svaki put kada uđu u Srce Kamena podseća na njihov usud. Tvrđava koja je skršila stotinu armija pašće kao znak da je Zmaj Ponovo rođen. Čak ne ni jedini znak; samo jedan. Kako to mora da boli njihova ponosita srca. Njihov pad neće biti čak ni jedini veliki znak promene sveta. Čak ne mogu ni da ga ignorišu time što neće ulaziti u Srce. Tamo zemaljski lordovi bivaju uzdignuti na položaj visokih lordova, i tamo četiri puta godišnje moraju da izvode ono što zovu Ritual čuvanja, tvrdeći kako time što čuvaju Kalandor čitav svet čuvaju od Zmaja. Mora da im to ždere duše poput srebrnperki, a to i zaslužuju.“ Prenula se, kao pojmivši da je rekla više no što joj beše namera. „Da li je to sve, dete?“

„Da, majko“, odgovori Ninaeva. Svetlosti, uvek se sve vraća na Randa, zar ne? Uvek na Ponovorođenog Zmaja. I dalje je s poteškoćom tako mislila o njemu. „To je sve.“

Amirlin ponovo namesti ešarpu, namrštivši se na grozničavu žurbu po kuhinji. „Moraću ovo da ispravim. Morala sam neodložno s tobom da razgovaram, ali Laras je dobra žena, i valjano upravlja kuhinjom i ostavama.“

Ninaeva frknu i obrati se svojim šakama na ručici ražnja. „Laras je gomila sala, koja previše voli da vitla onom varjačom.“ Mislila je da je to promrmljala sebi u bradu, ali ipak ču kako se Amirlin kiselo nasmeja.

„Dobro procenjuješ ljude, dete. Mora da si bila uspešna kao Mudrost svog sela. Laras je otišla kod Šerijam i zahtevala da zna koliko dugo ćete vas tri biti osuđene na najprljaviji i najteži rad, bez lakših poslova. Rekla je kako neće da učestvuje u slamanju zdravlja, niti duha, bilo koje žene, ma šta ja rekla. Dobro procenjuješ ljude, dete.“

U tom trenutku Laras uđe kroz kuhinjska vrata, oklevajući da stupi u sopstveni domen. Amirlin joj pođe u susret, a mrštenje i oštre poglede zameniše osmesi.

„Sve mi sjajno izgleda, Laras“, reče dovoljno glasno da je čitava kuhinja čuje. „Nisam primetila ništa što ne bi trebalo, sve je na svom mestu. Bićeš pohvaljena. Mislim da ću nadzornicu kuhinje učiniti zvaničnom titulom.“

Nelagodnost na licu krupne žene u treptaju se izmeni preko iznenađenja u ushićenost. Kada je Amirlin izašla iz kuhinje, Laras je cela bila jedan veliki osmeh. Ali se ponovo smrkla čim je skrenula pogled s Amirlininih leđa na svoje radnice. Kuhinja kao da skoči na posao. Larasin mrgodni pogled pade na Ninaevu.

Ponovo okrećući ražanj, Ninaeva pokuša da se nasmeši krupnoj ženi.

Laras se još više namrgodi i poče da lupka varjačom po butini, očigledno zaboravivši kako ju je upotrebila za šta nije bila predviđena. Na beloj kecelji ostadoše mrlje od supe.

Smešiću joj se, pa makar precrkla, pomisli Ninaeva, mada je morala da stegne zube da bi to uradila.

U tom trenu pojaviše se Egvena i Elejna, kriveći lica i trljajući usta rukavima. Kada ih Laras pogleda, jurnuše ka ražnju i nastaviše svoj posao.

„Sapun“, promumla Elejna, „ima grozan ukus!“

Egvena se sva tresla dok je prelivala pečenje. „Ninaeva, ako mi kažeš kako je Amirlin naredila da ostanemo ovde, počeću da vrištim. Možda zaista pobegnem.“

„Odlazimo čim se uredimo“, odgovori im ona. „Čim iz soba uzmemo svoje stvari.“ Volela bi da je i ona osećala žudnju koja je zableštala u njihovim očima. Svetlost dala da ne odlazimo u zamku iz koje ne možemo da izađemo. Svetlost tako dala.

Pošto su ga Ninaeva i ostale dve ostavile, Met je veći deo dana proveo u svojoj sobi, sem jednog kratkog izlaska. Vreme je provodio planirajući. I jeo je. Pojeo je skoro sve što su mu služavke donele i tražio još. Bilo im je drago da mu udovolje. Tražio je hleb, sir i voće. Nagomilao je u ormaru smežurane jabuke i kruške, kriške sira i vekne hleba, ostavivši im prazne poslužavnike da ih odnesu.

Oko podneva morao je da istrpi posetu jedne Aes Sedai – setio se da se zove Anaija. Položila mu je šake na glavu, na šta su ga prošli hladni žmarci. Bilo je to zbog Jedne moći, shvatio je, a ne samo od dodira Aes Sedai. Uprkos glatkoj koži i spokoju Aes Sedai, ona je bila neupečatljiva žena.