„Izgleda da ti je mnogo bolje“, reče mu i nasmeši se. Njen osmeh podsetio ga je na majku. „Čujem da si gladniji no što bi se očekivalo, ali bolje ti je. Obavestili su me da pokušavaš da nam pojedeš sve zalihe. Veruj mi da ćemo se postarati da jedeš koliko ti je potrebno. Ne moraš brinuti da ćeš propustiti neki obrok pre no što se potpuno oporaviš.“
Iscerio joj se kao što bi i majci kada mu je bilo naročito stalo da mu poveruje. „Znam. I zaista mi je bolje. Mislio sam da danas malo razgledam grad. Naravno, ako nemate ništa protiv. Možda da noćas posetim neku gostionicu. Ništa te lepše ne razvedri nego kad provedeš veče slušajući priče po krčmama.“
Učini mu se da je umalo suspregnula još širi osmeh. „Niko te neće sprečavati, Mete. Ali ne pokušavaj da napustiš grad. To će samo uznemiriti stražu, a tebi neće doneti ništa sem puta natrag pod pratnjom.“
„Ne bih to uradio, Aes Sedai. Amirlin Tron je rekla kako bih za nekoliko dana umro od gladi ako odem.“
Ona klimnu, kao da mu uopšte nije poverovala. „Naravno.“ Dok se okretala, pogled joj pade na štap koji je doneo s vežbališta, oslonjen u jednom uglu sobe. „Nema potrebe da se braniš od nas, Mete. Ovde si bezbedan kao nigde drugde. Svakako bezbedniji no bilo gde.“
„Oh, znam ja to, Aes Sedai. Znam.“ Pošto je otišla, zurio je namršten u vrata, pitajući se da li mu je uspelo da je makar u nešto ubedi.
Već je bilo veće kada je izašao iz sobe – poslednji put, nadao se. Nebo se pretapalo u ljubičasto, zalazeće sunce obojilo je oblake na zapadu u crveno. Kada se umotao u plašt i prebacio na rame veliku kožnu torbu koju je napunio hlebom, sirom i voćem, jedan pogled ka ogledalu reče mu da nije moguće sakriti šta je namerio. Ostatak odeće ubaci u zavežljaj od ćebeta, pa i to prebaci preko ramena. Poneo je i štap. Ništa za sobom nije ostavio. U džepovima kaputa bile su mu sitnice, a u torbici za pojasom ono najvažnije: papir Amirlin Tron, Elejnino pismo i njegove kockice.
Dok je izlazio iz Kule, primetio je nekoliko Aes Sedai, a neke od njih primetile su njega, mada je većina samo podigla obrvu, a nijedna mu se nije obratila. Anaija je bila jedna od njih. Osmehnula mu se kao da joj je nešto veoma smešno, i odmahnula glavom. Stražari na kapijama Kule samo su ga pogledali.
Osetio je olakšanje tek kada je najzad prešao veliki trg i zašao na gradske ulice. I trijumf.
Nije mogao da se seti kada se tako lakonogo osećao. Poče da pevuši „Ponovo smo prešli granicu“, i zaputi se ka luci iz koje su brodovi plovili ka Tiru i svim selima duž Erinin. Naravno, neće ići tako daleko. Samo do Aringila, gde će se iskrcati i kopnom preći ostatak puta do Kaemlina. Aringil je bio negde na polovini reke.
Sumrak je natkriljivao Tar Valon, ali još je bilo dovoljno svetlosti da obasja opčinjavajuće zgrade i kule neobičnih oblika povezane visokim mostovima stotinu koraka visoko. Ulice su još bile pune ljudi tako raznoliko odevenih da je mislio kako su sigurno stigli ovamo iz svih plemena.
Duž većih avenija dvojica ljudi lestvama su se peli i palili svetiljke na visokim stubovima. Ali u delu Tar Valona kuda se on zaputio, ulice je obasjavala jedino svetlost s prozora.
Velike zgrade i kule Tar Valona sagradili su Ogijeri, ali druge, mlađe delove grada sagradili su ljudi. U nekim slučajevima to „mlađe“ značilo je dve hiljade godina. Kod Južne luke ljudi su pokušali gradnjom da dosegnu Ogijere, ako ne i da ih oponašaju. Gostionice u kojima su bančile brodske posade bile su kao palate. Kipovi na pročeljima, kupole na krovovima, kitnjasti i zamršeni frizovi ukrašavali su voskarske radnje i trgovačke kuće. I ovde su se mostovi pružali preko ulica, ali ulice behu kaldrmisane, a ne popločane velikim blokovima. Mnogi su mostovi bili drveni, a ne od kamena, ponekad tek na visini prvog sprata zgrada koje su spajali i nikad viši od trećeg.
