Tamne ulice brujale su živošću kao i sve ostale u Tar Valonu. Krčme i trpezarije gostionica behu pune rečnih trgovaca i onih što su kupovali njihovu robu, ljudi koji su putovali rekom Erinin i onih koji su na njoj radili. Takođe je bilo i onih koji su hteli da izvuku novac od njih. Ulicama je odjekivala raskalašna muzika biterni, flauta, harfi i dulčimera. U prvoj gostionici u koju je Met ušao u toku je bila neka igra s tri kockice. Ljudi su u krugovima čučali blizu trpezarijskih zidova i vikom oglašavali dobitke ili gubitke.
Nameravao je da se kocka samo jedan sat ili tako nešto pre no što potraži brod, tek toliko da doda nekoliko novčića u svoju kesu, ali dobijao je. Otkad je znao za sebe, uvek je dobijao više no što je gubio, a bilo je trenutaka sa Hurinom, i u Šijenaru, kada je dobijao šest ili osam bacanja zaredom. Noćas mu je svako bacanje donosilo dobitak. Svako bacanje.
Zbog pogleda koje su mu neki upućivali, bilo mu je drago što ne koristi svoje kockice; zbog tih je pogleda i odlučio da pođe dalje. Iznenadi se kad shvati da sada u kesi ima skoro trideset srebrnih maraka, ali ni od koga pojedinačno nije dobio toliko da se ne bi svi zajedno obradovali da mu vide leđa.
Izuzev jednog crnpurastog mornara kratkih kovrdža – neko reče da je pripadnik Morskog naroda, mada se Met pitao šta jedan Ata’an Mijere radi tako daleko od mora – koji ga je pratio niz zamračenu ulicu, zahtevajući priliku da povrati što je izgubio. Želeo je da stigne do dokova – trideset srebrnjaka bilo je više no dovoljno – ali mornar je bio uporan, a on je iskoristio svega pola sata, tako da je popustio i ušao sa njim u sledeću krčmu kraj koje su prošli.
Ponovo je dobio. Kao u groznici, dobijao je svako bacanje. Išao je od krčme do gostionice, pa ponovo u krčmu. Nigde se nije zadržao toliko da dobicima nekog razbesni. I dalje je dobijao svako bacanje. Kod menjača novca zamenio je srebro za zlato. Igrao je krune, petice i devojačku propast. Igrao je s pet kockica, četiri, tri pa čak i samo s dve. Igrao je igre koje pre toga uopšte nije znao. I dobijao je. Negde tokom noći, crnpurasti mornar – reče da se zove Raab – oteturao se, iscrpljen ali s punom kesom: odlučio je da se kladi na Meta. Met je posetio još jednog menjača novca, ili možda dvojicu; groznica mu je zamaglila um kao što su mu bile zamagljene i uspomene – i zaputio se ka još jednoj igri. Sve vreme dobijajući.
I tako se zatekao, posle ni sam nije znao koliko vremena, u krčmi punoj duvanskog dima – činilo mu se da se zvala
Pevačica je pesmu nazvala „Šta mi je rekao“. Met je melodiju pamtio kao „Pleši sa mnom“, i drugačije reči uz nju, ali u tom trenutku mislio je samo na kockice.
„Ponovo kralj“, promrmlja jedan od ljudi koji su čučali s Metom. Peti put zaredom bacio je kralja.
Dobio je opkladu od zlatne marke. Čak nije ni mario što je njegova andorska marka teža od ilijanskog novčića drugog čoveka. Pokupio je kockice u kožnu Čašu, snažno ih protresao i ponovo bacio na pod. Pet kruna.
„Srećan kao Mračni“, progunđa jedan drugi čovek. Bio je zdepast, tamne kose vezane crnom trakom u konjski rep, mišićavih ramena, s ožiljkom na licu i višestruko slomljenog nosa.
Met nije bio ni svestan da se i makao pre no što je zgrabio zdepastog za okovratnik, digao ga na noge i pribio uza zid. „Pazi šta pričaš!“ – prosikta. „Boljevpazi šta pričaš!“ Čovek zapanjeno trepnu; bio je za glavu viši od Meta.
„Tako se kaže“, promrmlja neko iza njega. „Svetlosti, samo se tako kaže.“
Met pusti kaput čoveka s ožiljkom na licu i izmače se. „Ja... Ne volim da se tako nešto priča o meni. Nisam Prijatelj Mraka!“
„Niko to nije ni rekao“, progunđa čovek sa slomljenim nosem. Činilo se da se oporavlja od iznenađenja i rešava da li da se razljuti.
