Sakupivši svoje stvari, Met izađe iz krčme ostavivši novčiće za sobom. Nije se plašio krupnog čoveka. Zaboravio je i na njega i na novac. Samo je želeo da izađe napolje, na svež vazduh, da može da razmisli.
Kad je izašao na ulicu, nasloni se na zid krčme, nedaleko od vrata, i duboko udahnu svež vazduh. Mračne ulice Južne luke sada su bile puste. Muzika i smeh i dalje su se čuli iz gostionica i krčmi, ali malo je ljudi šetalo kroz tamu. Obema rukama držeći štap uspravljen ispred sebe, spusti glavu na pesnice i pokuša da razmotri tu zagonetku sa svih strana.
Znao je da ima sreće. Oduvek je imao sreće. Ali nekako, njegove uspomene na Emondovo Polje nisu otkrivale da je tamo bio toliko srećan. Svakako da mu je mnogo šta prolazilo, ali sećao se da su ga hvatali u lakrdijama za koje je bio uveren da će uspeti. Majka mu je vazda znala šta sprema, a Ninaeva je uvek mogla da ga prozre. Ali sreća mu se nije poboljšala onda kada je napustio Dve Reke. Postao je tako srećan od trenutka kada je uzeo bodež iz Sadar Logota. Sećao se kad se kod kuće kockao s nekim oštrookim, žgoljavim čovekom, koji je radio za jednog trgovca iz Baerlona što je došao da kupi duvan. Sećao se i batina koje je dobio kad mu je otac saznao da je čoveku dužan srebrnu marku i četiri penija.
„Ali sada sam se oslobodio tog prokletog bodeža“, promumla. „One proklete Aes Sedai su tako rekle.“ Zapita se koliko je noćas osvojio.
Kad je prekopao po džepovima kaputa, otkri da su puni novca, kruna i maraka, i srebrnih i zlatnih. Presijavale su se na svetlosti što je lila s obližnjeg prozora. Izgleda da je sada imao dve kese, obe pune. Odveza ih i vide još zlata. A još je bilo nagurano u torbicu za pojasom između, okolo i povrh kutija za kocke; Elejnino pismo i Amirlinina hartija zgužvali su se pod njim. Met se seti kako je bacao srebrne penije služavkama jer su imale lepe osmehe, lepe oči, ili lepe članke. I zbog toga što srebrne penije nije vredelo čuvati.
Jedan krupan čovek izađe iz krčme. Vrata se brzo zatvoriše za njim, tako da mu svetlost nije otkrila lice.
Met se pribi uza zid, gurnu kese nazad u džepove i čvršće steže štap. Odakle god da je njegova večerašnja sreća došla, nije hteo da mu sve to zlato pokradu.
Čovek se okrete ka njemu, zagleda, i trže. „H-hladna noć“, pijano reče. Zatetura se bliže, i Met vide kako je veći deo njegove mase u stvari salo. „Moram da... Moram da...“ Debeljko nastavi da se tetura po ulici, nepovezano brbljajući sam sa sobom.
„Budala!“ – promrmlja Met, ali nije bio siguran da li je mislio na debeljka ili na samog sebe. „Vreme je da pronađem neki brod da me odvede odavde.“ Zaškiljio je ka crnom nebu, pokušavajući da oceni koliko još ima do zore. Dva, možda tri sata, pomisli. „Krajnje je vreme.“ Stomak mu zakrča; nejasno se seti kako je u nekoj gostionici nešto jeo, ali nije se sećao šta. Bio je obuzet groznicom kockanja. Gurnu ruku u torbu i nađe samo mrvice. „I krajnje vreme sam prekardašio. Još će neka od njih doći po mene i strpati me u džak.“ Odgurnuo se od zida i zaputio prema dokovima, gde će naći brod.
Isprva je za slabašne zvuke iza sebe pomislio da su odjeci njegovih koraka po kaldrmi. A onda shvati da ga neko prati, trudeći se da bude neprimetan.
Obema rukama uhvativši štap, nakratko se nosio mišlju da se okrene i suoči s njima. Ali bilo je mračno, a kaldrma klizava. Nije ni znao koliko ih je.
Krete niz jednu užu, krivudavu bočnu ulicu, pokušavajući da hoda na prstima i istovremeno da se brzo kreće. Tu su svi prozori bili tamni, i uglavnom zatvorenih kapaka. Stiže skoro do kraja, kada pred sobom primeti pokrete. Dvojica ljudi piljili su u bočnu ulicu s njenog kraja. A čuo je i lagane korake iza sebe, tiho škripanje kožne čizme po kamenu.
Istog trena se bacio u zasenčen kutak gde je jedna zgrada štrcala ispred susedne. Činilo mu se kako u tom času ništa bolje ne može da uradi. Nervozno zgrabivši štap, stade da čeka.
Jedan čovek pojavi se iz pravca iz kog je on došao, napredujući pognut korak po korak, a za njim još jedan. Obojica su imali noževe u rukama i kretali se kao da nekog vrebaju.
