Ponovorođeni Zmaj полностью

Met se ukoči. Ako se približe samo još nekoliko koraka a da ga ne primete kako se krije u senkama, mogao bi da ih iznenadi. Kad mu samo ne bi igralo u stomaku. Ti noževi bili su znatno kraći od mačeva za vežbanje, ali od čelika, a ne od drveta.

Jedan od njih zaškilji prema kraju uličice i odjednom se ispravi, povikavši: „Je li onda prošao pored vas?“

„Ne vido’ niš’a sem senki“, začu se odgovor, s debelim naglaskom. „Oću da batalim ovo. Noćaske su svakakva čudesa po ulici.“

Ni četiri koraka od Meta, dvojica ljudi se zgledaše, gurnuše noževe u korice i vratiše se odakle su došli.

Odahnuo je duboko. Sreća. Nek sam spaljen ako nije korisna ne samo za kockanje.

Više nije video ljude na izlazu iz ulice, ali znao je da su i dalje negde u sledećoj ulici. I da ih je još iza njega.

Jedna od zgrada kraj kojih se krio bila je samo sprat visoka, a krov joj je izgledao ravan. Beli kameni friz s ogromnom isklesanom vinovom lozom pružao se tamo gde su se dve zgrade spajale.

Namestivši štap tako da mu je jedan kraj počivao na ivici krova, snažno gurnu. Štap začeketa po crepovima. Ne sačekavši da vidi nije li to neko čuo, Met se uspentra uz friz. Krupno lišće bilo je dobar oslonac čak i za čoveka u čizmama. Kroz nekoliko trenutaka ponovo je ščepao štap i potrčao preko krova, oslanjajući se na sreću da mu pruži oslonac.

Još se triput penjao, svaki put po jedan sprat. Nakošeni krovovi pokriveni crepom pružali su se izvesno vreme na toj visini. Duvao je povetarac, od koga su mu se kostrešile dlačice na vratu. Osećao se skoro kao da ga neko prati. Prestani s tim, budalo! Oni su do sada tri ulice daleko, i traže nekog drugog s punom kesom. Loša ih sreća pratila.

Okliznu se i odluči da bi možda bilo dobro da ponovo siđe na ulicu. Oprezno, približi se ivici krova i zagleda dole. Prazna ulica pružala se dobranih četrdeset stopa, ili više, ispod njega. Svetlost i muzika padali su na kaldrmu iz tri krčme i jedne gostionice. Ali njemu zdesna jedan kameni most pružao se od poslednjeg sprata zgrade na kojoj se nalazio do zgrade preko puta. Most se činio strašno uzan. Izvijao se kroz tamu nedirnutu svetlima krčmi, i preko tvrde kaldrme, ali on samo baci štap i skoči za njim pre no što se upustio u razmišljanje o tome. Tresnu o most i zakotrlja se kao kad je u dečačkim danima padao s drveta. Zaustavila ga je do pojasa visoka ograda.

„Loše navike se vremenom isplate“, reče sam sebi, ustade i podiže štap.

Prozor na drugoj strani mosta bio je čvrsto zatvoren. Nije se videlo svetlo. Pretpostavljao je da se onome ko tamo živi nimalo neće dopasti da mu neki stranac bane usred noći. Video je dosta rada u kamenu, ali nadomak mosta ništa se nije videlo. Noč je sve skrivala. Pa, stranac ili ne, ja ulazim.

Okrete se od ograde i odjednom primeti čoveka na mostu. S bodežom u šaci.

Met ga zgrabi za ruku u trenutku kada nož polete ka njegovom grlu. Jedva ga je uhvatio za zglob, kada mu se štap upetlja među noge, saplevši ga tako da je pao na ogradu, i napola preko nje, povukavši drugog čoveka za sobom. Dok je kukovima održavao ravnotežu, zanoseći se s napadačem iskeženih zuba, bio je podjednako svestan visine na kojoj se nalazio i sečiva osvetljenog slabašnom mesečinom koje mu se primicalo grlu. Stisak na čovekovom zglobu ga je izdavao, a drugu mu je šaku pritiskao štap između njih. Svega je nekoliko trenutaka prošlo otkad ga je ugledao, a kroz još nekoliko trenutaka biće preklan.

„Vreme je da se bace kocke“, reče. Učini mu se da je drugi čovek na trenutak delovao zbunjeno, ali trenutak je samo i imao. Otisnuvši se nogama, Met ih obojicu baci u vazduh.

Jedan dugački tren činilo mu se da je bez težine. Vazduh mu je zviždao kraj ušiju i mrsio mu kosu. Učini mu se da drugi čovek vrišti ili da je započeo vrisak. Udarac mu istera sav vazduh iz pluća, pred očima mu zaigra.

Kad je ponovo prodisao – i progledao – shvati da leži povrh neznanca koji ga je napao. Njegovo telo ublažilo je pad. „Sreća“, prošapta. Polako ustade, psujući zbog modrice koju mu je štap naneo preko rebara.

Očekivao je da je čovek mrtav – malo ko bi preživeo pad na kaldrmu s trideset stopa visine i drugim čovekom preko sebe – ali nije očekivao da ga vidi s vlastitim bodežom do balčaka zarivenim u srce. Čovek koji je pokušao da ga ubije delovao je tako obično. Met ga u prolazu ne bi ni primetio, „Šta da ti kažem, nisi imao sreće“, drhtavo kaza lešu.

Odjednom mu u um navre sve što se desilo. Lopovi u krivudavoj uličici. Jurnjava preko krovova. Ovaj čovek. Pad. Podiže pogled ka mostu iznad sebe i poče da se trese. Mora da sam poludeo. Jedno je tražiti malo pustolovine, ali ovo bi bilo previše i za Rogoša Orlookog.