Ponovorođeni Zmaj полностью

Tada shvati kako stoji nad mrtvim čovekom s bodežom u grudima, i samo čeka da neko naiđe i otrči po gradsku stražu s Plamenom Tar Valona na grudima. Možda bi uz pomoć Amirlininog papira mogao da se izvuče od njih, ali verovatno ne pre no što ona sazna. Opet bi mogao da završi u Beloj kuli, da ostane bez te hartije, i najverovatnije bi mu bilo zabranjeno da napušta Kulu.

Znao je kako bi trebalo smesta da se zaputi ka dokovima i ukrca na prvi brod koji isplovljava, pa makar bio i trulo korito puno smrdljive ribe, ali kolena su mu toliko klecala zbog svega što se desilo da je jedva hodao. Morao je samo na tren da sedne. Samo trenutak da se smiri, a onda će na dokove.

Krčme su bile bliže, ali on pođe ka gostionici. Trpezarija gostionice bila je prijateljsko mesto, gde čovek može da sedne i odmori se ne brinući da će mu se neko prišunjati iza leđa. S prozora je dopiralo taman dovoljno svetlosti da razazna znak na tabli: ženu s kosom u pletenicama koja drži maslinovu granu, tako mu se učinilo, i ispisane reči Žena iz Tančika.

U taj pozni čas u osvetljenoj trpezariji ni četvrtina stolova nije bila zauzeta. Nekoliko služavki u belim keceljama prolazilo je između stolova noseći krčage piva i vina. Preko tihog žamora čuli su se zvuci harfe. Posetioci, neki s lulama među zubima, dvojica pognuti nad tablom s kamenovima, delovali su kao zapovednici brodova i sitni trgovci iz manjih kuća. Kaputi su im bili dobrog kroja i od fine vune, ali bez zlata, srebra ili kitnjastog veza koje bi bogatiji imali. Prvi put nije čuo zveckanje kockica. Vatra je plamtela u dugim ognjištima na krajevima sobe, ali čak i bez njih osećala bi se toplina tog mesta.

Harfista je stajao na stolu i govorio „Mara i tri budalasta kralja“, uz pratnju svog instrumenta ukrašenog zlatom i srebrom, dostojnog nekog dvora. Met ga je poznavao. Dugovao mu je život.

Harfista je bio vitak čovek. Da nije bio pogrbljen bio bi visok. Kad bi se pomerio na stolu, primećivalo se da hramlje. Čak i tu je nosio svoj plašt, sav pokriven raznobojnim lepršavim zakrpama. Uvek je hteo da svi znaju da je zabavljač. Dugi brkovi i čupave obrve bili su mu snežnobeli, kao i gusta kosa. Dok je govorio, u plavim očima sijala mu je tuga. Taj tužni pogled bio je neočekivan kao i on sam. Met nikada nije video Toma Merilina utučenog.

Sede za jedan sto, spusti stvari na pod pored stolice i naruči dva krčaga. Lepuškasta mlada služavka zatrepta krupnim smeđim okicama.

„Dva, mladi gospodine? Ne delujete mi kao da toliko pijete.“ U glasu joj se naslućivao nestašan smeh.

Nakon malo preturanja, izvadio je iz džepa dva srebrna penija. Jedan više no što je vino koštalo, ali dodao ga je zbog njenih očiju. „Pridružiće mi se prijatelj.“

Znao je da ga je Tom primetio. Stari zabavljač skoro je prekinuo priču kada je Met ušao. I to je bila novina. Toma je malo šta moglo da zapanji toliko da bi se to videlo, a koliko je Met znao, ništa manje od Troloka nikada ga nije nateralo da prekine priču usred srede. Pošto mu je devojka donela vino i kusur u bakrenjacima, on ostavi kalajne krčage i odsluša kraj priče.

„Onako je kao što rekosmo, reče kralj Madel, pokušavajući da ispetlja ribu iz svoje duge brade.“ Delovalo je kao da Tomov glas odzvanja u nekoj velikoj dvorani, a ne u običnoj trpezariji. Muzika njegove harfe pratila je poslednju glupost tri kralja. „Onako je kako rekosmo, izjavi Orander. I, okliznuvši se u blatu, pade na tur uz veliki pljusak. Onako je kako biti mora, naglasi Kadar dok je, do laktova u vodi, tražio svoju krunu. Žena ne zna šta priča. Ona je budala! Madel i Orander glasno se složiše s njime. Mari je prevršilo. Pružih im sve prilike što zaslužiše, pa i više, sama sebi promrmlja. Spustivši Kadarovu krunu u svoju vreću pored prve dve, pope se na taljige, coknu kobili i vrati se u svoje selo. A kada im Mara ispriča sve što se desilo, stanovnici Hipa ne htedoše nikakvog kralja.“ Ponovo odsvira glavnu temu koja je pratila gluposti kraljeva, ovog puta još više kao smeh, duboko se pokloni, i skoro pade sa stola.

Ljudi se nasmejaše i zatruptaše nogama, iako su verovatno svi već nebrojeno puta čuli tu priču, i zatražiše još. Priču o Mari uvek su dobro primali svi, izuzev možda kraljeva.

Tom ponovo skoro pade silazeći sa stola. Dok je prilazio Metu videlo se koliko mu je hod nesiguran, i to ne samo zbog pomalo ukočene noge. Opušteno spustivši harfu na sto, sruči se u stolicu ispred drugog krčaga i pogleda Meta. Pogled mu je uvek bio oštar, ali sada kao da nije bio usredsređen.

„Običan“, promrmlja. Glas mu i dalje beše dubok, ali više nije odzvanjao. „Priča je stotinu puta bolja ispričana Jednostavnim govorom, a hiljadu puta Visokim, ali oni žele Običan.“ Bez ijedne reči više, zabi se u vino.