Met se nije sećao da je ikada video Toma da završi sviranje na toj harfi a da je smesta ne odloži u tvrdu kožnu kutiju. Nikada ga ni pijanog nije video. S olakšanjem je čuo kako se zabavljač žali na svoje slušaoce; Tom je uvek smatrao da su njegova merila viša od njihovih. Bar se nešto nije promenilo.
Služavka se vratila, ali okice joj više nisu sijale. „Oh, Tome“, tiho reče, a onda napade Meta: „Da sam znala da je on prijatelj koga čekaš, ni za stotinu srebrnih penija ne bih donela vino za njega.“
„Nisam znao da je pijan“, pobuni se Met.
Ali sva njena pažnja ponovo je bila posvečena Tomu, a glas opet nežan. „Tome, moraš malo da se odmoriš. Ako im dopustiš, tražiče ti da im po čitavu noč i dan pričaš priče.“
Još jedna žena pojavi se s Tomove druge strane i skide kecelju preko glave. Bila je starija od prve, ali podjednako lepa. Mogle su biti sestre. „Prelepa priča. Oduvek sam tako mislila, Tome, i ti je tako divno pričaš. Hajde, zagrejala sam ti krevet tiganjem. Možeš da mi pričaš o dvoru u Kaemlinu.“
Tom se zagleda u krčag, kao da je iznenađen što je prazan, a onda dunu kroz svoje duge brkove i pogledom pređe od jedne žene do druge. „Lepa Mejda. Lepa Saal. Da li sam vam ikada ispričao da su me u životu volele dve lepe žene? Većina muškaraca ne može time da se pohvali.“
„Pričao si nam, Tome“, tužno odgovori starija žena. Mlađa prostreli Meta pogledom, kao da je on za sve kriv.
„Dve“, promrmlja Met. „Morgaza je bila preke naravi, ali mislio sam da ne moram o tome da vodim računa, tako da se sve završilo time što je htela da me ubije. Denu sam ja ubio. Kao da sam je ja ubio. Nema mnogo razlike. Dve sam prilike imao. Većina ne dobije toliko. A obe sam bacio.“ „Ja ću se postarati za njega“, reče Met. Sada su ga i Mejda i Saal streljale pogledima. Nasmeši im se najlepše što je umeo, ali nije mu uspelo. Stomak mu glasno zagunđa. „Osećam li ja to miris pečene piletine? Donesite mi tri ili četiri komada.“ Dve žene trepnuše i iznenađeno se zgledaše kad je dodao: „Hoćeš li i ti nešto za jelo, Tome?“
„Mogao bih još malo ovog lepog andorskog vina.“ Zabavljač s nadom podiže pehar.
„Za tebe noćas više nema vina, Tome.“ Starija žena bi mu uzela pehar da ju je pustio.
Skoro uglas s prvom, mlađa reče, s mešavinom odlučnosti i molbe: „Poješćeš malo piletine, Tome. Baš je lepa.“
Nijedna nije htela da ode dok se zabavljač nije složio da nešto pojede. A kada su otišle, uputiše Metu takvu mešavinu pogleda i šmrktanja da on samo odmahnu glavom.
„Rand mi je rekao da si živ“, reče Tomu kada se Mejda i Saal udaljiše. „Moiraina je to uvek i govorila. Ali čuo sam da si bio u Kairhijenu, i nameravao da ideš u Tir.“
„Rand je, onda, još dobro?“ Tomov pogled izoštri se skoro kao što se Met sećao. „To baš i nisam očekivao. Moiraina je još s njim, je li? Zgodna žena. Dobra žena, da nije Aes Sedai. Spetljaj se s tom sortom, i nećeš se samo po prstima opeći.“
„Zašto bi mislio kako Rand nije dobro?“ – pažljivo upita Met. „Znaš li za nešto što bi moglo da mu naškodi?“
„Znam? Ništa ja ne znam, dečko. Sumnjam više no što je po mene zdravo, ali ništa ne znam.“
Met prekide razgovor o tome.
Starija žena – Tom ju je nazvao Mejda – donese tri pileta hrskavih, zlatnih kožica. Pre no što ode, zabrinuto pogleda sedokosog čoveka, a Meta s upozorenjem. Met otkide batak i prionu da jede ne prekidajući razgovor. Tom se namršti na pehar. Pilad nije ni pogledao.
„Šta tražiš u Tar Valonu, Tome? To je poslednje mesto na kome bih očekivao da te vidim, s obzirom na tvoje mišljenje o Aes Sedai. Čuo sam da si u Kairhijenu pravio pare.“
„Kairhijen“, promrmlja stari zabavljač, a pogled mu se ponovo zamuti. „Toliko nevolja izazove ubistvo čoveka, čak i kad je čovek to zaslužio.“ Mahnu jednom rukom i u njoj se stvori nož. Tom je bio pun skrivenih noževa. Možda je bio pijan, ali sečivo je čvrsto držao. „Ubij čoveka koga treba ubiti, i ponekad drugi za to plate. Pitanje je da li to ipak vredi uraditi? Znaš, uvek postoji ravnoteža. Dobro i zlo. Svetlost i Senka. Ne bismo bili ljudi da ravnoteža ne postoji.“
„Skloni to“, odreza Met punim ustima. „Ne želim da pričam o ubijanju.“
