Ponovorođeni Zmaj полностью

Južna luka, ogromni bazen načinjen ogijerskim rukama, bila je okrugla i opasana visokim zidovima od istog srebrom prošaranog belog kamena kao i ostatak Tar Valona. Oko nje se pružao dugi dok, većim delom natkriven krovom, izuzev tamo gde je široka vodena kapija bila širom otvorena da pruži pristup reci. Dok je bio ispunjen brodovima svih veličina, većinom usidrenih pramcem prema pučini. Uprkos sitnim satima lučki radnici u grubim košuljama bez rukava žurno su tovarili i istovarivali bale, kovčege, sanduke i burad. Bilo uz pomoć užadi i čekrka, ili svojim rukama i leđima. Kej su osvetljavale svetiljke s krovnih greda, tako da je tamnu vodu okruživao prsten svetlosti. Kroz tamu su plovili mali otvoreni čamci. Četvrtasti fenjeri povrh njihovih visokih pramaca nalikovali su svicima u letu preko luke. Doduše, čamci su bili mali samo u poređenju s brodovima; neki su imali i do šest pari dugih vesala.

Dok je Met vodio Toma, koji je i dalje gunđao, ispod luka od uglačanog crvenog kamena i niz široko stepenište do keja, posada na jednom brodu s tri jarbola odvezivala je kotve. Brod, ni dvadeset koraka daleko, bio je veći od većine ostalih koje je Met mogao da vidi, između petnaest i dvadeset hvati od oštrog pramca do četvrtaste krme, ravne ograđene palube skoro u ravni s kejom. Važna je bila činjenica da je isplovljavao. Prvi koji isplovi.

Priđe mu sedokos čovek: tri linije kanapa od konoplje ušivene niz rukave tamnog kaputa govorile su da je nadzornik dokova. Široka ramena govorila su da je verovatno počeo kao lučki radnik koji je vukao konopac umesto da ga nosi. Opušteno pogleda u Metovom pravcu, a onda stade.

Na grubom licu jasno mu se videlo iznenađenje. „Po tvojim zavežljajima vidi se šta nameravaš, momče, ali slobodno na to zaboravi. Sestra mi je pokazala tvoj crtež. Nećeš se ukrcati ni na jedan brod u Južnoj luci, dečko. Vrati se uz to stepenište, da ne bih poslao nekoga da motri na tebe.“

„Šta pod Svetlošću...“ – promrmlja Tom.

„To se sve promenilo“, odlučno odvrati Met. Brod je skidao poslednju kotvu; trouglasta jedra još su bila debeli bledi zavežljaji na dugim kosim deblenjacima, ali ljudi su se već spremali da ih spuste. Izvadivši Amirlinin papir iz torbice, Met ga gurnu nadzorniku dokova u lice. „Kao što vidiš, radim posao za Kulu, po naređenju same Amirlin Tron. I moram da pođem eno onim brodom.“

Nadzornik dokova pročita šta piše, a onda iščita ponovo. „U životu nisam video ovako nešto. Zašto bi Kula rekla kako ne možeš da ideš, a onda ti dala... to?“

„Ako hoćeš, pitaj Amirlin“, reče mu Met umornim glasom, koji je govorio da ne misli kako bi iko mogao biti toliko glup pa da tako nešto pokuša, „ali, ako ne isplovim tim brodom, odraće i mene i tebe.“

„Neće ti uspeti“, odvrati nadzornik dokova, ali već je skupljao šake oko usta. „Hej, Sivi galebe! Stani! Svetlost vas spalila, stojte!“

Čovek bez košulje za kormilom osvrte se, a onda se obrati visokom sadrugu u tamnom kaputu širokih rukava. Visoki čovek nije ni skinuo pogled s posade koja je upravo spuštala vesla u vodu. „Svi zajedno“, uzviknu, i vesla zapenušaše vodu.

„Uspeću“, odreza Met. Rekao sam prvi brod, i to sam i mislio! „Hajde, Tome!“ Ne sačekavši da vidi da li ga zabavljač sledi, potrča niz kej, izbegavajući ljude i kolica s tovarom. Prostor između krme Sivog galeba i keja bivao je sve širi što su vesla dublje zalazila u vodu. Met podiže svoj štap i baci ga kao koplje prema brodu, načini još jedan korak i skoči što je snažnije mogao.

Tamna voda pod njegovim nogama delovala je ledeno, ali otkucaj srca potom preleteo je brodsku ogradu i zakotrljao se preko palube. Kad se digao na noge, iza sebe začu stenjanje i psovku.

Tom Merilin se prebaci preko ograde, ponovo opsovavši, i pope se na palubu. „Ispao mi je štap“, progunđa. „Trebaće mi drugi.“ Protrljavši desnu nogu, zagleda se u sve širi kaiš vode između broda i keja, i strese se. „Danas sam se već kupao.“ Krmanoš bez košulje zverao je razrogačenih očiju od njega ka Metu, čvrsto držeći kormilo kao da se pita može li njime da se odbrani od luđaka.

Visoki čovek delovao je skoro podjednako zapanjeno. Plave oči behu mu iskolačene, a usta nemo otvorena. Tamna šiljata brada tresla mu se od besa, usko lice mu pomodrelo. „Tako mi Kamena!“ – naposletku dreknu. „Šta ovo treba da znači? Nemam mesta ni za brodsku mačku, a i da imam, ne bih primio protuve koje mi skaču na palubu. Sanore! Vasa! Bacajte ovo smeće u vodu!“ Dva ogromna čoveka, bosih nogu i goli do pojasa, prestadoše da vuku konopce i pođoše ka krmi. Ljudi na veslima nastavili su s poslom; pognuvši se da podignu vesla, načinili bi tri duga koraka duž palube, a onda se ispravljali i polazili unazad. Brod je plovio nošen njihovim zaveslajima.