Ponovorođeni Zmaj полностью

Met jednom rukom mahnu Amirlininim papirom prema bradatom čoveku – pretpostavljao je da je to kapetan – a drugom iz torbice izvadi zlatnu krunu, vodeći čak i u toj žurbi računa da se vidi da ima još. Bacivši mu teški novčić, brzo progovori, i dalje mašući hartijom. „To je zbog smetnje tokom našeg ukrcavanja, kapetane. Biće još više za put. Po poslu Bele kule. Na ličnu zapovest Amirlin Tron. Najveći je imperativ da smesta zaplovimo. Do Aringila, u Andoru. Najveća moguća hitnja. Blagoslovi Bele kule svima koji nam pomognu; Kulin gnev na one koji nam smetaju.“

Siguran da je čovek do tada već video pečat Plamena Tar Valona – i ništa više, nadao se Met – ponovo presavi hartiju i skloni je. Nelagodno odmerivši dvojicu grmalja s kapetanove leve i desne strane – nek sam spaljen ako im mišice nisu kao Perinove! – požele da mu je štap u rukama. Video je gde je pao: malo dalje niz palubu. Pokuša da deluje samopouzdano i sigurno u sebe, kao čovek s kojim se ne treba kačiti, koji iza sebe ima moć Bele kule. Nadam se daleko iza mene.

Kapetan sumnjičavo pogleda Meta, a još sumnjičavije Toma s njegovim zabavljačkim plaštom i teturavim hodom, ali ipak pokaza Sanoru i Vasi da stanu. „Ne bih voleo da razgnevim Kulu. Nek mi duša bude spaljena, trenutno trgujem od Tira do ovog leg... Prečesto dolazim ovamo da bih razljutio... bilo koga.“ Lice mu ozari nategnut osmeh. „Ali govorio sam istinu. Tako mi Kamena, jesam! Imam šest kabina za putnike, i sve su pune. Možete da spavate na palubi i jedete s posadom za još jednu zlatnu krunu. Od obojice.“

„To je smešno!“ – odreza Tom. „Nije me briga šta je rat nizvodno učinio, to je smešno!“ Dvojica krupnih mornara premestiše se s jedne bose noge na drugu.

„Takva je cena“, odlučno odvrati kapetan. „Nikog ne želim da razljutim, ali radije ne bih na mom brodu imao posla s vama. Mešati se u to isto je što i primiti novac da te poliju vrelim katranom. Platite šta košta, ili idete preko palube. Neka vas Amirlin Tron osuši. A ovo ću zadržati zbog nevolje koju ste mi priredili.“ Zlatnu krunu koju mu je Met dobacio gurnu u džep svog kaputa širokih rukava.

„Koliko za jednu od kabina?“ – upita Met. „Samo za nas. Ko god da je u njoj, može preći kod nekog drugog.“ Nije želeo da po hladnoj noći spava napolju. A ako ne nadvladaš ovakvog čoveka, ukrašće ti i pantalone, sve vreme pričajući kako ti čini uslugu. Stomak mu glasno zakrča. „I ješćemo ono što i ti jedeš, a ne s posadom. I to obilato!“

„Mete“, prekide ga Tom, „ja bi trebalo da sam pijan, a ne ti.“ Okrenuo se ka kapetanu mahnuvši svojim plaštom pokrivenim zakrpama, koliko je to mogao opterećen ćebetom i kutijama s instrumentima. „Kao što si možda primetio, kapetane, ja sam zabavljač.“ Čak i pod vedrim nebom, glas mu je najednom odjekivao. „Biće mi drago da zabavljam tvoje putnike i posadu u zamenu za prevoz...“

„Moja posada je na brodu da bi radila, zabavljaču, a ne da se zabavlja.“ Kapetan pogladi šiljatu bradu; blede oči procenile su Metov jednostavan kaput sve do poslednjeg bakrenjaka. „Dakle, hoćeš kabinu?“ – nasmeja se. „I moje obroke? Pa, možeš dobiti i moju kabinu, i moje obroke, za pet zlatnih kruna od obojice! I to andorskih!“ Te su bile najteže. Zasmejao se tako da je izgubio dah. Sanor i Vasa pored njega široko se isceriše. „Za deset kruna, možete dobiti moju kabinu i moje obroke, a ja ću se premestiti kod putnika i jesti s posadom. Duša mi izgorela, hoću! Kunem se, tako mi Kamena! Za deset zlatnih kruna...“ Od smeha nije mogao dalje.

Još se smejao, borio za dah i brisao suze kada Met izvadi jednu od svoje dve kese. Ali pošto Met izbroja pet kruna smeh stade. Kapetan s nevericom trepnu; dva grmalja delovala su zaprepašćeno.

„Reče andorskih?“ – upita Met. Bilo je teško oceniti bez terazija, ali doda još sedam na gomilu. Od tih sedam, dve su zaista bile andorske. Mislio je da one druge poklapaju težinu. Za ovoga, dovoljno. Trenutak kasnije, dodade još dve zlatne tairenske krune. „Ovo je za onoga koga ćeš izgurati iz kabine za koju je platio.“ Nije verovao da će putnici makar i bakrenjak od toga videti, ali ponekad se isplatilo delovati velikodušno. „Sem ako nameravaš da deliš kabinu s njima? Ne, naravno da ne. Trebalo bi da dobiju nešto zbog toga što će morati da se guraju s drugima. Nema potrebe da jedeš sa svojom posadom, kapetane. Dobrodošao si da sa mnom i Tomom deliš obroke u tvojoj kabini.“ Tom ga je gledao podjednako zapanjeno kao i ostali.

„Jesi li ti...?“ – promuklo prošapta bradati čovek. „Da nisi... kojim slučajem... prerušeni mladi lord?“