Više od kraljeva i kraljica, više čak i od Ilijana, Malija je mrzeo nešto drugo. Pokušavao je to da sakrije, ali toliko je pričao pokušavajući da otkrije kakve su njihove namisli, da ga je zvuk sopstvenog glasa poneo, te je rekao više no što je nameravao.
Mora da mnogo putuju, u službi velike kraljice kao što je Morgaza. Mora da su mnogo zemalja posetili. Sanjao je o moru jer bi onda mogao da vidi zemlje za koje je samo čuo, jer bi onda mogao da pronađe gde su ribe-uljarice Majenaca, mogao bi da nadmaši u trgovini Morski narod i pogane Ilijance. A more je daleko od Tar Valona. Mora da to razumeju, budući primorani da putuju u neobične zemlje i među čudan svet, da gledaju mesta i ljude koje ne bi mogli da podnesu da ne služe kraljici Morgazi.
„Nikad nisam voleo da pristajem ovde. Čovek nikad ne zna kad če neko upotrebiti Moć.“ Poslednju reč je skoro prosiktao. Ali otkad je čuo govor visokog lorda Samona... „Nek mi duša bude spaljena, sada, kada znam šta smeraju, svaki put kad pogledam Belu kulu osećam se kao da mi crvi gmižu po utrobi.“
Visoki lord Samon kaže kako Aes Sedai nameravaju da vladaju čitavim svetom. Samon kaže kako smeraju da pokore sve narode, i svakome stave jaram na vrat. Samon kaže kako više nije dovoljno da Tir sprečava pristup Moći na svoje zemlje. Samon kaže kako zaslužena slava Tira dolazi, ali Tar Valon stoji između Tira i slave.
„Nema drugog izlaza. Pre ili posle, sve do jedne moraće biti uhvaćene i pogubljene. Sve Aes Sedai. Visoki lord Samon kaže kako je ostale možda i moguće spasti, one mlade – polaznice, Prihvaćene – ako budu dovedene u Kamen, ali ostatak mora biti istrebljen. Tako visoki lord Samon kaže. Bela kula mora biti uništena.“
Na trenutak je Malija tako stajao posred svoje kabine, naručja punog odeće, knjiga i smotanih mapa. Kosa mu je skoro doticala grede koje su držale palubu, a pogled se gubio u daljini dok se Bela kula rušila. A onda se trže, kao da je tek tada shvatio šta je upravo rekao. Šiljasta brada nesigurno mu zaigra.
„To je... tako on kaže. Ja... lično mislim da je to možda preterano. Visoki lord Samon... Tako govori da čoveka ponese svojim stavovima. Ako Kaemlin može da sklopi savezništvo s Kulom, ma, može i Tir.“ Strese se na tu pomisao, ali kao da to nije ni primetio. „Tako ja mislim.“
„Kako kažeš“, odvrati mu Met, i oseti talas nestašluka u sebi. „Mislim da je tvoj predlog najbolji, kapetane. Ali nemoj stati s nekoliko Prihvaćenih. Pozovi desetak Aes Sedai, ili dvadesetak. Zamisli kako će Kamen Tira izgledati s dvadeset Aes Sedai u njemu.“
Malija zadrhta. „Poslaću nekoga po kasu“, ukočeno reče i ljuti to izađe. Met se namršti na zatvorena vrata. „Mislim da to nije trebalo da kažem.“
„Otkud ti to“, suvo reče Tom. „Mogao bi i da predložiš gospodaru kapetanu zapovedniku Belih plaštova da za ženu uzme Amirlin Tron.“ Obrve mu se skupiše, kao bele gusenice. „Visoki lord Samon. Nikad nisam čuo ni za kakvog visokog lorda Samona.“
Sada na Meta dođe red da suvim glasom odvrati: „Pa, čak ni ti ne možeš poznavati sve kraljeve, kraljice i plemiće koji postoje, Tome. Možda su ti jedno ili dvoje promakli.“
„Znam kako se kraljevi i kraljice zovu, dečko, kao i svi visoki lordovi Tira. Pretpostavljam kako je moguće da su uzdigli zemaljskog lorda, ali mislim da bih čuo da je neki stari visoki lord umro. Da si izbacio neke jadnike iz njihove kabine, umesto što si preuzeo kapetanovu, obojica bismo imali krevet za sebe, ma koliko uzak i tvrd. Sada ćemo morati da delimo Malijin. Nadam se da ne hrčeš, dečko. Ne mogu da podnesem hrkanje.“
Met stisnu zube. Koliko se sećao, Tom je hrkao kao testera kad struže hrastov čvor. Na to je bio zaboravio.
Jedan od one dvojice rmpalija – Sanor ili Vasa, nije rekao kako se zove – došao je da ispod kreveta izvuče u gvožđe okovan kovčeg u kome je kapetan čuvao novac. Bez reči im se neznatno pokloni, namršti kada je mislio da ga ne gledaju, i ode.
Met se zapita da li ga je sreća konačno napustila. Moraće da trpi Tomovo hrkanje. A, ako ćemo pošteno, možda i nije bila najbolja moguća sreća uskočiti baš na ovaj brod, mašući papirom koji je potpisala Amirlin Tron, zapečaćenim Plamenom Tar Valona. Nešto ga povede da izvuče jednu od svojih valjkastih kožnih kutija za kocke. Skide tesni poklopac i izruči kockice na sto.
Kockice su bile s tačkama. Gledalo ga je pet kečeva. U nekim igrama to se zvalo oči Mračnoga. U tim igrama značilo je gubitak, ali u drugima pobedu.
„Ako si sve to zlato dobio tim kockicama“, tiho kaza Tom, „nije ni čudo što si morao da pobegneš prvim brodom.“ Skinuo se do košulje, a i nju je skidao preko glave dok je govorio. Kolena mu behu koščata, noge same žile i vretenasti mišići. Desna je bila nešto mršavija. „Dečko, dvanaestogodišnja devojčica iščupala bi ti srce da zna da si s njom igrao tim kockicama.“
