Ponovorođeni Zmaj полностью

„Nije to zbog kocaka“, promrmlja Met. „To je sreća.“ Sreća Aes Sedai? Ili sreća Mračnoga? Vrati kocke u kutiju i zatvori je.

„Pretpostavljam“, reče Tom smeštajući se u krevet, „da mi nećeš reći odakle je sve to zlato došlo.“

„Dobio sam ga na kocki. Noćas. S tuđim kockicama.“

„A-ha. A pretpostavljam da mi nećeš objasniti ni tu hartiju kojom si mahao – video sam pečat, dečko! Niti svu onu priču o poslovima Bele kule, ni zašto je nadzornik dokova dobio tvoj opis od Aes Sedai.“

„Nosim Morgazi pismo od Elejne, Tome“, odgovori Met, znatno strpljivije no što se osećao. „Ninaeva mi je dala papir. Ne znam odakle njoj.“

„Pa, ako nećeš da mi kažeš, idem na spavanje. Hoćeš li da ugasiš svetiljke?“ Tom se prevrnu na stranu i prebaci jastuk preko glave.

Met nije mogao da zaspi, čak ni pošto se skinuo i uvukao među pokrivače ugasivši svetiljke, iako je Malija imao dobar dušek pun perja. Bio je u pravu u vezi s Tomovim hrkanjem. Jastuk ništa nije prigušio. Zvučalo je kao da Tom seče drva rđavom testerom. Nije mogao da zaustavi misli. Kako je Ninaevi, Egveni i Elejni uspelo da dobiju taj papir od Amirlin? Mora da su i same nekako povezane s Amirlin Tron – u nekoj spletki, jednoj od onih zavera Bele kule – ali sada kad je malo bolje o tome razmislio, shvatio je kako mora biti da i od Amirlin nešto kriju.

„Molim te odnesi pismo mojoj majci, Mete“, tiho reče, visokim podrugljivim glasom. „Kretenu! Amirlin bi poslala Zaštitnika s pismom od kćeri naslednice kraljici. Slepa budalo! Toliko si želeo da se izgubiš iz Kule da to nisi shvatio.“ Tomovo hrkanje kao da je potvrđivalo njegova razmišljanja.

Najviše je međutim razmišljao o sreći, i razbojnicima.

Jedva da je primetio kada je prvi put nešto lupilo o krmu. Nije obratio pažnju na udarac i komešanje na palubi, niti na korake čizama. Sam brod stvarao je mnogo zvukova, a mora i da je nekoga bilo na palubi dok su plovili nizvodno. Ali tihi koraci u prolazu koji je vodio do njegovih vrata spojiše se s mislima o razbojnicima.

Laktom je munuo Toma među rebra. „Probudi se“, tiho kaza. „Neko je u hodniku.“ Već se izvlačio iz kreveta, nadajući se da mu pod kabine –Paluba, pod, šta god krvavo da je! – neće škripati pod nogama. Tom nešto progunđa, mljacnu i nastavi da hrče.

Nije bilo vremena da brine za Toma. Koraci stadoše ispred vrata. Met uze štap i stade da čeka uz dovratak.

Vrata se otvoriše polako, i dva zakrabuljena čoveka, jedan za drugim, nejasno se ocrtaše pod mesečinom što je svetlela kroz poklopac na vrhu lestvi niz koje su se

spustili, taman dovoljnoj da odblesne na noževima. Obojica iznenađeno udahnuše; očigledno nisu očekivali da će ih neko dočekati.

Met snažno zabi štap u tačku gde su se prvom čoveku spajala rebra. U glavi je čuo očev glas. To je ubilački udarac, Mete. Nikad ga nemoj koristiti ako ti život nije u pitanju. Ali ti noževi značili su da mu je život na kocki; u kabini nije bilo mesta da vitla štapom. Još dok je čovek krkljao i padao na palubu, bezuspešno se boreći za vazduh, Met koraknu napred i preko njega zadade krajem štapa udarac drugome u grlo. Glasno se začu kako se grkljan smrskao. Neznanac ispusti nož, uhvati se za grlo i pade povrh svog sadruga. Obojica su se trzala u samrtnom ropcu.

Met je samo stajao i gledao ih. Dva čoveka. Ne, spaljen da sam, tri! Mislim da nikada u životu nisam povredio drugo ljudsko biće, a sada sam u jednoj noći ubio trojicu ljudi. Svetlosti!

Tamnim prolazom vladala je tišina. Čuo je čizme na palubi. Sva posada bila je bosonoga.

Pokušavajući da ne razmišlja o onome što radi, Met skide plašt s jednog mrtvaca i prebaci ga sebi oko ramena, sakrivši svetli lan svog veša. Bosonog, zaputi se niz prolaz, pope se uz lestve i proviri na palubu.

Bleda mesečina presijavala se na zategnutim jedrima, ali palubu su i dalje skrivale noćne senke. Sem pljuskanja vode o brodske bokove ništa se nije čulo. Činilo se da je na palubi samo jedan čovek, za kormilom. Kapuljača mu beše navučena zbog hladnoće. Kad se pomerio, kožne čizme zaškripaše po palubi.

Nisko držeći štap i nadajući se da čovek neće primetiti šta nosi, Met se pope na palubu. „Mrtav je“, hrapavo prošapta.

„Nadam se da je skičo kad si mu preseko gušu.“ Met se seti tog glasa s jakim naglaskom. Čuo ga je u onoj vijugavoj uličici u Tar Valonu. „Taj dečko, dono mi je mnogu nevolju. Čekaj! Koji si?“

Met svom snagom zamahnu štapom. Debelo drvo tresnu čoveka u glavu. Kapuljača je samo delimično ublažila zvuk koji je podsećao na dinju kad tresne na pod.