Ponovorođeni Zmaj полностью

Samo, bilo je tako mnogo dobro poznatih lica. Tam i majka, Met i Perin. Svi su pokušavali da ga ubiju. Naravno, nisu to zaista bili oni. Samo njihova lica, na Nakotu Senke. Mislio je da nisu zaista bili oni. Izgleda da ga je Nakot Senke gonio čak i u snovima. No da li su to bili samo snovi? Znao je da su neki snovi stvarnost. A drugi su bili samo snovi, košmari, ili nadanja. Ali kako da uoči razliku? Jedne noći sanjao je da mu je Min prišla i pokušala da mu zarije nož u leđa. I dalje se čudio koliko ga je to povredilo. Bio je nepažljiv, dopustio joj da mu se približi, postao neoprezan. Pored Min, uprkos onome što je videla u vezi s njim, nije osećao potrebu da bude na oprezu. Bila mu je kao melem na ranu.

A onda je pokušala da me ubije! Muzika se pretopi u neskladno skičanje, ali on ponovo ovlada njome i utiša je. Ne ona. Senoviti nakot s njenim licem. Od svih njih, Min bi najteže palo da me povredi. Nije mu bilo jasno zašto je tako mislio, ali bio je siguran da je u pravu.

Tako mnogo lica u snovima. Selena je dolazila; hladna, tajanstvena i tako divna da su mu se usta sušila na samu pomisao o njoj. Nudila mu je slavu, baš kao ranije – to se činilo tako davno – ali sada mu je govorila da mora da uzme mač. A uz mač doći će i Selena. Kalandor. To mu je uvek bilo u snovima. Uvek. I podrugljiva lica. Ruke koje guraju Egvenu, Ninaevu i Elejnu u kaveze, hvataju u mreže, nanose im bol. Zašto je zbog Elejne plakao više no zbog druge dve?

U glavi mu se vrtelo. Bolela ga je koliko i bok. Znoj mu je klizio niz lice dok je čitave noći tiho svirao „Ružu jutra“. Bojao se da zaspi. Bojao se da sanja.

Perin se iz sedla namršti na pljosnati kamen napola skriven korovom pored puta. Moiraina mu je pre dva dana rekla kako je taj put od nabijene zemlje, sada kada su se bližili reci Maneterendrel i granici Lugarda već poznat kao Lugardski put, nekada davno bio popločan. Delići kaldrme i dalje su se povremeno videli na površini. Ovaj je bio nekako čudno označen.

Da su psi u stanju da ostavljaju otiske na kamenu, rekao bi kako je to trag nekog velikog kera. Na tlu nije video pseće tragove, ni u mekoj prašini na ivici puta, niti je osećao pseći miris. Samo slabašan trag u vazduhu nečega što je gorelo, skoro kao miris sumpora posle vatrometa. Pred njima se pružala varoš, na mestu gde je put prilazio reci; možda su se neka deca iskrala sa stvarčicama Iluminatora.

Daleko je to za decu. Ali video je imanja. Mogla bi to biti deca s imanja. Šta god da je, nikakve veze nema s onim tragom. Konji ne lete, a psi ne ostavljaju otiske u kamenu. Toliko sam umoran da razmišljam o svakakvim glupostima.

Zevajući, mamuznu Koraka i konj pojuri u galop za ostalima. Moiraina im je po odlasku iz Džare nametnula brz korak. Nikoga ni na tren nije čekala. Kada se Aes Sedai na nešto odluči, neumoljiva je kao hladno kovano gvožđe. Loijal je digao ruke od čitanja na konju pre šest dana, kad je podigao pogled s knjige i otkrio da su svi ostali milju daleko i već zamiču preko sledećeg brda.

Perin uspori Koraka pored Ogijerovog krupnog konja, a iza Moirainine bele kobile, i ponovo zevnu. Lan je bio negde pred njima, u izvidnici. Po suncu iza njih videlo se da je do mraka ostao možda još sat, ali Zaštitnik im je rekao da će do varoši zvane Remen, na obali Maneterendrel, stići pre toga. Perin nije bio siguran da želi da vidi šta ih tamo čeka. Nije znao šta bi to moglo biti, ali od Džare je postao oprezan.

„Ne shvatam zašto ne možeš da spavaš“, kaza mu Loijal. „Ja sam toliko umoran kada nam konačno dozvoli da stanemo, da zaspim na nogama.“

Perin samo odmahnu glavom. Nije mogao da objasni Loijalu zašto ne sme čvrsto da spava, da čak i u polusnu ružno sanja. Kao onda Egvenu i Skakača. Pa, nije ni čudo što je sanjam. Svetlosti, pitam se kako je. Do sada je sigurno na bezbednom, u Kuli, i uči da bude Aes Sedai. Verin će se postarati za nju i Meta. Nije mislio da i o Ninaevi neko treba da se stara; po njegovom mišljenju, drugi moraju da se staraju o sebi kada je Ninaeva u blizini.

O Skakaču nije želeo da razmišlja. Uspevao je da ne pušta žive vukove u svoju glavu, mada se zbog toga osećao kao da je izudaran na nakovnju; nije želeo ni da pomišlja kako bi mrtvi vuk mogao da mu se ušunja u svest. Prenu se i otvori oči. Čak ni Skakač.