Ponovorođeni Zmaj полностью

Čovek pade preko kormila, gurnuvši ga. Brod se nagnu, a Met zatetura. Krajičkom oka vide senku kako se diže pored ograde, i sjaj sečiva. Znao je da neće uspeti da okrene štap pre no što primi udarac. Ali nešto drugo sevnu kroz noć i stopi se s nejasnim oblikom uz jedno tupo tung. Uzdizanje se pretvori u pad, i čovek se ispruži skoro do Metovih nogu.

Pod palubom se začu žamor kada se brod ponovo zaljulja. Kormilo se pomeralo pod težinom onog prvog čoveka.

Tom u plaštu i vešu došepa iz potpalublja i diže poklopac s fenjera. „Imao si sreće, dečko. Jedan od onih dole imao je sa sobom ovaj fenjer. Brod je mogao da se zapali.“ Svetlost otkri dršku noža koja je štrčala iz mrtvačevih grudi. Met ga nikad ranije nije video; sigurno bi zapamtio nekog s toliko ožiljaka na licu. Tom šutnu bodež dalje od mrtvačeve ispružene ruke, a onda izvuče iz leša svoj nož, obrisavši ga o mrtvačev plašt. „Mnogo sreče, dečko. Baš mnogo sreče.“

Za krmenu ogradu bio je privezan jedan konopac. Tom mu priđe i obasja ga svetlom, a Met mu se pridruži. Na drugom kraju konopca bio je jedan od onih malih čamaca iz Južne luke. Četvrtasti fenjer beše mu ugašen. Među uvučenim veslima stajala su još dva čoveka.

„Veliki gospodar me odneo, to je on!“ – iznenađeno prodahta jedan od njih. Drugi stade grozničavo da dreši konopac.

„Hoćeš i ovu dvojicu da ubiješ?“ – upita Tom. Glas mu je odzvanjao kao da je na pozornici.

„Ne, Tome“, tiho kaza Met. „Ne.“

Ljudi u čamcu mora da su čuli pitanje, ali ne i odgovor, jer se manuše pokušaja da odreše čamac, s pljuskom poskakaše u vodu i bučno zaplivaše.

„Budale“, promrmlja Tom. „Reka je nešto uža posle Tar Valona, ali ovde je ipak široka pola milje, ako ne i više. Po ovom mraku neće im uspeti da se dočepaju obale.“

„Tako mi Kamena!“ – začu se povik iz pravca potpalublja. „Šta se to ovde desilo? Prolaz je pun leševa! Zašto Vasa leži na kormilu? Sateraće nas na neki greben!“ U dugačkim lanenim gaćama, Malija pojuri do kormila, grubo povuče mrtvaca i gurnu dugu polugu da ispravi brod. „Ovo nije Vasa! Duša mi gorela, ko su svi ovi mrtvaci?“ Sada su se i ostali peli na palubu, bosonoga posada i preplašeni putnici umotani u plaštove i ćebad.

Zaklonivši telom šta radi, Tom podvuče nož pod konopac i preseče ga jednim potezom. Čamac poče da se gubi u tami. „Rečni razbojnici, kapetane“, reče. „Mladi Met i ja spasli smo ti brod od rečnih razbojnika. Da nije bilo nas, možda bi sve preklali. Možda bi trebalo da razmisliš o ceni koju si nam tražio za put.“

„Razbojnici!“ –uzviknu Malija. „Ima ih dosta oko Kairhijena, ali nikad nisam čuo da ih ima ovako daleko na severu!“ Sćućureni putnici počeše da mrmljaju o razbojnicima i o tome kako su ih mogli poklati u snu.

Met ukočeno pođe ka prolazu u potpalublje. Iza sebe ču Maliju. „Taj je leden. Nikad nisam čuo da Andor koristi ubice, ali duša mi gorela, taj je leden.“

Met se strmeknu niz lestvice, preskoči dva leša u hodniku i tresnu vrata kapetanove kabine za sobom. Skoro stiže do kreveta pre no što poče da se trese, i pade na kolena. Svetlosti, koju ja to igru igram? Moram da znam koja je to igra ako hoću da pobedim. Svetlosti, koja igra?

Tiho svirajući na flauti „Ružu jutra“, Rand je gledao u logorsku vatru nad kojom se pekao zec, na štapu koso zabijenom u zemlju iznad plamenova. Vatra je poigravala od noćnog povetarca. Jedva da je i opažao miris zečetine, mada mu odnekud dođe misao kako bi u sledečem selu ili varoši trebalo da nađe soli. „Ruža jutra“ bila je jedna od pesama koje je svirao na onim venčanjima.

Pre koliko dana je to bilo? Zar ih je zaista bilo toliko, ili sam to samo umislio? Sve žene u selu odjednom resile da se udaju? Kako li se to selo zvalo? Jesam li već poludeo?

Znoj mu orosi lice, ali on nastavi da svira, skoro nečujno, gledajući u vatru. Moiraina mu je rekla da je ta’veren. Svi su pričali kako je ta’veren. Možda su bili u pravu. Takvi ljudi – menjali su – stvari oko sebe. Ta’veren bi možda mogao da izazove sva ta venčanja. Ali to je bilo preblizu nečemu o čemu nije želeo da razmišlja.

Kašu i da sam Ponovorođeni Zmaj. Svi to kažu. I živi, i mrtvi. Ali to ne znači da je istina. Morao sam da im dopustim da me proglase. Dužnost. Nisam imao izbora, ali to ne znači da je istina.

Nije mogao da prestane s tom pesmom. Podsećala ga je na Egvenu. Nekada je mislio kako će se oženiti njome. Činilo se da je to bilo tako davno. Egvena je sada za njega izgubljena. Ali dolazila mu je u snove. Možda je to bila ona. Njeno lice. Bilo je to njeno lice.