Nije samo zbog košmara loše spavao. Otkrili su i druge tragove Randovog prolaska. Između Džare i reke Eldar Perin nije mogao da primeti nijedan, ali kada su kamenim mostom koji se pružao od jedne pedeset stopa visoke litice do druge prešli preko reke, za sobom su ostavili varoš zvanu Sidon u pepelu. Sve zgrade do jedne bile su spaljene. Samo je nekoliko kamenih zidova i odžaka stajalo među ruševinama.
Namučeni varošani rekli su im da je požar buknuo tako što je u jednom ambaru pao fenjer, a onda se vatra rasplamsala i sve je pošlo po zlu. Polovina vedara koja su našli bilo je probušeno. Svaki zapaljeni zid pao je upolje umesto unutra, tako da su se i susedne kuće palile. Zapaljene grede s gostionice nekako su se smandrljale sve do glavnog bunara na trgu, tako da nije mogla da se vadi voda za gašenje, a kuće su se urušile preko ostala tri bunara. Čak se i vetar komešao, menjajući pravac požaru.
Nije bilo potrebe da pita Moirainu je li Randovo prisustvo i to izazvalo; njeno lice poput hladnog gvožđa bilo je više no dovoljan odgovor. Sara se oblikovala oko Randa, a izgledi divljali.
Posle Sidona projahali su kroz četiri varošice gde im je samo Lanovo umeće praćenja tragova govorilo da je Rand i dalje pred njima. Sada je išao peške, i to već neko vreme. Konja su mu, mrtvog, pronašli posle Džare. Izgledalo je da su ga napali vukovi ili divlji psi. Perinu je tada bilo teško da ne posegne ka vukovima, pogotovu kada je Moiraina podigla smrknuti pogled s konja ka njemu. Srećom, Lan je pronašao otiske Randovih čizama kako beže od uginule životinje. Na jednoj peti bila je trouglasta posekotina od kamena, tako da su mu otisci bili jasni. Ali, peške ili na konju, bio je u prednosti u odnosu na njih.
Posle svega toga, međutim, došlo je mestašce po imenu Vilar, koje je slavilo. Seoski izvor ponovo je imao vode, pošto su punu godinu dovlačili vodu s jednog potoka milju daleko od sela. Svi pokušaji da se iskopa bunar ostali su bezuspešni, a polovina stanovništva se odselila. Vilar ipak neće zamreti.
Nakon tri nedirnuta sela, naišli su u istom danu na Samahu, gde su prethodne noći svi gradski bunari odjednom presušili, a ljudi počeli da mrmljaju o Mračnome; zatim Talan, gde su sve stare svađe u selu prethodnog jutra ponovo izbile, kao prepunjen nužnik, i trebalo je da se dogode tri ubistva pa da se svi prizovu pameti; i, naposletku, Fajal, gde se činilo da su ovog proleća usevi najgori otkako se pamti, ali je gradonačelnik kopajući novi nužnik iza kuće pronašao trulu kožnu vreću punu zlatnika, tako da niko neće gladovati. Niko u Fajalu nije prepoznao debele novčiće, sa ženskim licem na jednoj strani i orlom na drugoj. Moiraina je rekla da su iskovani u Maneterenu.
Kada su jedne noći sedeli oko logorske vatre, Perin je konačno upita o tome. „Nakon Džare, mislio sam... Svi su bili tako srećni zbog onih venčanja. Čak su i Beli plaštovi samo ispali budale. Fajal je bio u redu – Rand nikakve veze s usevima nije mogao imati; bili su loši i pre no što je došao, a ono zlato svakako im je bilo potrebno – ali ovo ostalo... Požar u onoj varoši, presahli bunari... To je zlo, Moiraina. Ne mogu poverovati da je Rand zao. Možda se to Sara oblikuje oko njega, ali kako Sara može biti zla? To nema smisla, a stvari moraju imati smisla. Ako napraviš alatku bez smisla, to je protraćen metal. Sara ne bi trebalo da traći.“
Lan mu uputi jedak pogled, i nestade u tami da obiđe logor. Loijal se već ispružio i pokrio ćebadima, ali diže glavu da čuje odgovor i načulji uši.
Moiraina je neko vreme ćutala i grejala ruke. Naposletku mu odgovori, zagledana u plamenove. „Tvorac je dobar, Perine. Otac laži je zao. Sara Doba, sama Čipka Doba nije ni jedno ni drugo. Sara je ono što jeste. Točak vremena sve živote i sve postupke tka u Saru. Jednobojna šara nije nikakva šara. Za Saru Doba dobro i zlo su potka i osnova.“
Čak i sada, tri dana kasnije, dok je jahao po vrelom popodnevnom suncu, Perin se sledi kada se priseti tih reči. Želeo je da veruje kako je Sara dobra. Želeo je da veruje kako ljudi koji čine zlo rade protiv Sare, da je kidaju. Za njega je Sara bila skladna i zamršena tvorevina majstora kovača. To što je lim, i još gore od toga, bio pomešan s dobrim čelikom bila je hladna pomisao.
„Mene je briga“, tiho promrmlja. „Svetlosti, zaista me je briga.“ Moiraina ga pogleda, i on ućuta. Nije bio siguran za šta je Aes Sedai marila, sem za Randa.
Nekoliko trenutaka kasnije Lan se pojavi pred njima i zauzda svog bojnog konja pored Moirainine kobile. „Remen je odmah preko sledećeg brda“, reče. „Izgleda da su u poslednjih dan ili dva doživeli nekoliko burnih događaja.“
Loijal tržnu ušima. „Rand?“
Zaštitnik odmahnu glavom. „Ne znam. Možda Moiraina može da kaže kada bude videla.“ Aes Sedai ga upitno pogleda, a onda brže potera belu kobilu.
