Ponovorođeni Zmaj полностью

S vrha brda videše Remen kako se pruža uz reku ispod njih. Maneterendrel je na tom mestu bila više od pola milje široka, a mosta na njoj nije bilo, mada su dve krcate skele nalik na splavove milele preko reke gonjene dugim veslima, a jedna skoro prazna vraćala se nazad. Još tri skele delile su duge kamene dokove s desetak barki rečnih trgovaca. Neke su imale jedan, a neke dva jarbola. Nekoliko zdepastih skladišta od sivog kamena razdvajalo je dokove od same varoši. Izgledalo je kao da je i većina zgrada u varoši takođe od kamena, mada su crepovi bili svih mogućih boja, od žute preko crvene do purpurne, a ulice su krivudale oko glavnog trga.

Pre no što pojahaše nizbrdo Moiraina povuče kukuljicu plašta preko glave da sakrije lice .

Kao i obično, ljudi na ulicama piljili su u Loijala, samo što je ovog puta Perin čuo zapanjeno mrmljanje: „Ogijer!“. Loijal je jahao pravo kako već odavno nije, i uši su mu stajale pravo, a široka mu je usta izvijao osmeh. Očigledno je pokušavao da ne pokaže kako mu je drago, ali ličio je na mačku kojoj češkaju uši.

Remen je Perinu ličio na prosečnu varoš – bio je pun mirisa ljudi i ljudskih stvari; naravno, uz snažan miris reke – i pitao se na šta je to Lan mislio, kada mu se odjednom dlačice na vratu nakostrešiše i on namirisa nešto – pogrešno. Tek što ga je osetio, to nestade. Kao da je konjska dlaka pala na užareno ugljevlje. Ali sećao se tog mirisa. Isto je osetio u Džari, i isto tako je nestalo. Nije to bio Izopačeni, niti Nerođeni – Trolok, nek sam spaljen, ne Izopačeni! Ne Nerođeni! Mirdraal, Sen, Polutan, Polučovek, sve samo ne Nerođeni! – ni Trolok, ni Sen, ali podjednako oštar miris, podjednako pogan. Svejedno, šta god da je odavalo taj miris, izgleda da nije ostavilo trajnog traga.

Ujahaše na gradski trg. Tačno po sredini, jedan od velikih blokova kojima je trg bio popločan beše iščupan da bi bila podignuta vešala. Iz zemlje se dizao jedan jedini debeli stub s poprečnom gredom o koju je bio okačen gvozdeni kavez četiri koraka visok. U kavezu je skupljenih kolena sedeo visok čovek odeven u sivo i smeđe. Ni za kakav drugi položaj nije imao mesta. Tri dečačića gađala su ga kamenjem. Čovek je gledao pravo pred sebe. Nije se trzao čak ni kada bi kamen prošao između rešetaka. Niz lice su mu curili potočići krvi. Meštani u prolazu nisu obraćali pažnju na dečake ništa više no čovek u kavezu. Mada su svi do jednog pogledali kavez, većina s odobravanjem, a poneki i sa strahom.

Moiraina izusti neki zvuk koji je verovatno iskazivao gađenje.

„Ima još“, kaza Lan. „Hajde. Već sam nas prijavio u gostionici. Mislim da će vam biti zanimljivo.“

Dok je jahao za Lanom i Moirainom, Perin se preko ramena osvrnu ka čoveku u kavezu. Nešto mu je u vezi s njim bilo poznato, ali nije mogao da odredi šta.

„Ne bi trebalo to da rade.“ Loijalovo tutnjanje napola je zvučalo kao rezanje. „Mislim na decu. Odrasli bi trebalo da ih spreče.“

„Trebalo bi“, složi se Perin, ali jedva da je obraćao pažnju. Zašto mi je tako poznat?

Tabla nad vratima gostionice do koje ih je Lan doveo, bliže reci, nosila je natpis Putnikova kovačnica, što je Perin shvatio kao dobro predskazanje, mada ničeg zajedničkog s kovačnicom to mesto nije imalo, izuzev čoveka s kožnom keceljom i čekića naslikanog na tabli. Prostrana trospratnica od četvrtastog izglačanog sivog kamenja, s ljubičastim krovom, velikim prozorima i izrezbarenim vratima, delovala je uspešno. Konjušari trkom dođoše da prihvate konje, klanjajući se još dublje pošto im je Lan dobacio nekoliko novčića.

Kad stupiše unutra, Perin se zagleda u goste. Ljudi i žene za stolovima kao da su svi bili odeveni u svečanu odeću. Bilo je tu više čipkanih haljina, šarenih traka i šalova s resama što je odavno video. Samo su četvorica muškaraca za jednim stolom bili jednostavno obučeni. Jedino oni nisu s iščekivanjem podigli pogled kada Perin i ostali uđoše. Njih četvorica nastaviše tih razgovor. Razabirao je tek nešto malo. Pričali su o prednostima ledenih papričica u odnosu na krzno, i o uticaju nevolja u Saldeji na cene. To mora da su bili kapetani trgovačkih brodova. Činilo se da su ostali meštani. Čak su i služavke obukle svoju najbolju odeću. Duge kecelje pokrivale su izvezene haljine sa čipkanim kragnama.

Kuhinja je svojski radila; osećao je mirise ovčetine, jagnjetine, piletine, govedine, i nekakvog povrća. Na trenutak zaboravi na meso zbog mirisa nekog začinjenog kolača.

Čim uđoše, dočeka ih gostioničar lično, punačak ćelavko sjajnih smeđih očiju i glatkog ružičastog lica. Sve vreme se klanjao i trljao ruke. Da im nije prišao, Perin nikada ne bi za njega pomislio da je gazda, jer je umesto očekivane bele kecelje nosio kaput kao i svi ostali. Kaput je bio od debele plave vune, iskićen belim i zelenim vezom. Čovek se znojio od vrućine.

Zašto su ovde svi u svečanoj odeći? – zapita se Perin.