Ponovorođeni Zmaj полностью

„Ah, gazda Andra“, obrati se gostioničar Lanu. „I Ogijer, baš kao što reče. Naravno, nisam ni sumnjao. Ne, s obzirom na sve što se već desilo. A ionako nikada ne sumnjam u tvoju reč, gazda. Zašto ne Ogijer? Ah, prijatelju Ogijeru, veliko mi je zadovoljstvo što si gost ove kuće. To je dobra stvar, i prikladna kruna svega što se dešavalo. Ah, i gazdarica...“ Pogled mu obuhvati njenu haljinu od tamnoplave svile i plašt od skupocene vune, prašnjave od puta, ali ipak odličnog kroja. „Molim te, gospo, oprosti.“ Pokloni se kao potkovica. „Gazda Andra nije sasvim razjasnio tvoj položaj, gospo. Nisam hteo da nanesem uvredu. Naravno, ti si čak i više dobrodošla od prijatelja Ogijera, gospo. Molim te neka te ne vređaju proste reče Gainora Furlana.“

„Nema nikakve uvrede.“ Moirainin glas smireno prihvati titulu koju joj je Furlan dao. Nije joj to ni izbliza bio prvi put da se drugačije predstavlja, ili pretvara da je nešto drugo. Niti je bio prvi put da je Perin čuo Lana kako se predstavlja kao Andra. Velika kapuljača skrivala je Moirainine bezvremene crte Aes Sedai, a plašt je čvrsto obmotala oko sebe, kao da joj je hladno, tako da joj se nije video prsten Velike zmije. „Kako sam shvatila, bilo je nekih neobičnih dešavanja u ovoj varoši, gostioničaru. Nadam se da putnici ne moraju da budu uznemireni zbog toga.“

„Ah, gospo, neobična behu zaista. Tvoje svetlo prisustvo čini najveću moguću čast ovoj skromnoj kući, gospo, kao i Ogijer s tobom, ali u Remenu su i Lovci. Baš ovde, u Putnikovoj kovačnici. Lovci na Rog Valera, koji su se iz Ilijana uputili u pustolovine. A pustolovine su i pronašli, gospo, ovde u Remenu, jedno milju ili dve uzvodno. Borili su se s Aijelima. Možeš li zamisliti u crno zabrađene aijelske divljake u Altari, gospo?“

Aijeli. Perin shvati šta mu na čoveku u kavezu beše toliko poznato. Jednom je video Aijela, jednog od tih ratobornih, skoro legendarnih stanovnika surove zemlje zvane Pustara. Prilično je ličio na Randa, viši od prošeka, sivook i crvenkaste kose. Bio je odeven baš kao čovek u kavezu, sav u smeđem i sivom, koje se stapalo sa stenjem i žbunjem, i s mekim čizmama do kolena. Perin skoro ponovo začu Minin glas.Aijel u kavezu. Prekretnica u tvom životu, ili nešto važno što će se dogoditi.

„Zašto...“ Pročisti grlo da ne bi zvučao tako promuklo. „Kako to da je u kavezu posred vašeg glavnog trga jedan Aijel?“

„Ah, mladi gazda, to je priča...“ Furlan ućuta, odmerivši Perina od glave do pete, a pogotovu njegovu jednostavnu seljačku odeću i dugi luk u rukama. Pogled mu zastade na sekiri za pojasom, nasuprot tobolcu. Punački čovek trže se kada mu pogled pade na Perinovo lice, kao da zbog prisutne gospe i Ogijera do tada nije ni primetio Perinove žute oči. „Ovo je tvoj sluga, gazda Andra?“ – oprezno upita.

Lan samo reče: „Odgovori mu.“

„Ah. Ah, naravno, gazda Andra. Ali evo čoveka koji to može da ispriča bolje od mene. Lord Orban glavom. Sakupili smo se njega da čujemo.“

Tamnokosi mlađi čovek u crvenom kaputu, sa zavojem oko slepoočnica, silazio je niz stepenište na jednoj strani trpezarije služeći se štakama. Leva nogavica pantalona bila mu je rasečena da bi zavoji mogli da se obmotaju od članka do kolena. Meštani zažagoriše kao da su ugledali neko čudo. Brodski kapetani nastavljali su svoj tihi razgovor; na red dođoše krzna.

Furlan je možda mislio kako bi čovek u crvenom kaputu bolje ispričao priču, ali sam nastavi dalje. „Lord Orban i lord Gan samo s deset pratilaca suočili su se sa dvadeset divljih Aijela. Ah, žestoka beše bitka i naporna, i mnogo rana zadato i zadobijeno. Šest valjanih pratilaca poginuše, i svi behu povređeni, a najgore lordovi Orban i Gan. Ali sve Aijele pobiše, izuzev onih što pobegoše, i jednog koga zarobiše. To je onaj na trgu. Više neće divljati po okolini. Ništa više od onih mrtvih.“

„Imali ste u ovom kraju nevolje s Aijelima?“ – upita Moiraina.

Perin se zabrinuto pitao to isto. Ljudi su i dalje povremeno koristili izraz „u crno zabrađeni Aijel“ za nekoga nasilnog. To je bilo svedočanstvo utiska koji je Aijelski rat ostavio, ali to je bilo pre dvadeset godina. Aijeli ni pre ni posle toga nisu izašli iz Pustare. Alija sam video jednog s ove strane Kičme sveta, a sada i drugog.

Gostioničar protrlja ćelavu glavu. „Ah. Ah, ne, gospo. Ne baš. Ali možeš biti sigurna da bi nevolja bilo s dvadeset tih divljaka na slobodi. Ma, svi pamte kako su ubijali, žarili i palili preko čitavog Kairhijena. Kada su se plemena sakupila da ih odbiju, ljudi iz ovog sela išli su u Bitku Sjajnih zidova. Ja tada nisam mogao da idem, jer mi leđa behu ušinuta, ali dobro se sećam, kao i svi ostali. Ne znam kako su došli dovde, tako daleko od svoje zemlje, niti zašto. Ali lordovi Orban i Gan spasoše nas od njih.“ Okupljeni svet u svečanoj odeći zažagori u znak slaganja s gostioničarem.