Orban došepa preko trpezarije. Ponašao se kao da nikog sem gostioničara nije ni video. Perin izdaleka oseti miris ustajalog vina. „Gde se izgubila ona baba s lekarijama, Furlane?“ – oštro upita Orban. „Gana bole rane, a meni glava kao da će se raspući.“
Furlan glavom skoro dotače pod. „Ah, majka Lejč vratiče se ujutru, lorde Orbane. Porođaj, lorde. Ali kaže da vam je zašila i previla rane, a isto i rane lorda Gana, tako da nema razloga za brigu. Ah, lorde Orbane, siguran sam da će vas odmah ujutru pogledati.“
Previjeni čovek promrmlja sebi u bradu – niko sem Perina ga ne ču – nešto o tome kako mora da čeka nekakvu seljanku „da se okoti" i još nešto, da je „zašiven kao vreća ječma“. Pogled mu beše natmuren i ljutit. Činilo se da je tek tada primetio pridošlice. Perina smesta zanemari, što njega ni najmanje nije iznenadilo. Oči mu se malo razrogačiše kada ugleda Loijala –
Perin odluči da to u potpunosti zanemari, i nadao se da će Moiraina i Lan postupiti isto – ali sudeći po svetlosti u Zaštitnikovim očima, nadanja mu se nisu ispunila.
„Vas dvanaestorica borili ste se protiv dvadeset Aijela?“ – ravnim glasom upita Lan.
Orban se ispravi, žacnuvši se. Prenaglašeno opuštenim glasom reče: „Da, da. Kada tražiš Rog Valera, moraš tako nešto očekivati. Ganu i meni io nije bio prvi susret s njima, niti će biti poslednji pre no što pronađemo Rog. Ako nas Svetlost obasja.“ Zvučao je kao da Svetlost ništa drugo ni. ne može da uradi. „Naravno, nismo se borili samo s Aijelima. Uvek i ma onih koji bi da zaustave Lovce. Ali mene i Gana nije lako zaustavili.“ Okupljeni meštani ponovo zažagoriše s odobravanjem. Orban se još malo ispravi.
„Izgubili ste šestoricu ljudi, i zarobili jednoga.“ Po Lanovom glasu nije se moglo zaključiti da li je to dobra razmena ili loša.
„Da“, odvrati Orban, „ostale smo pobili, izuzev onih koji su pobegli. Nema sumnje da sada skrivaju svoje poginule; čuo sam da to rade. Beli plaštovi ih traže, ali nikada ih neće pronaći.“
„Ovde ima Belih plaštova?“ – oštro upita Perin.
Orban ga pogleda, i opet zanemari. Ponovo se obratio Lanu. „Beli plaštovi večito guraju nos u tuđa posla. Nesposobni balvani, svi do jednog. Da, danima će pretraživati okolinu, ali sumnjam da će bilo šta uspeti da pronađu.“
„Pretpostavljam da neće“, kaza Lan.
Čovek sa zavojima se namršti kao da nije baš siguran šta je Lan hteo da kaže, a onda se ponovo okrete ka gostioničaru. „Da si pronašao onu babu, čuješ li! Glava mi puca.“ Još jednom pogledavši Lana, odšepa od njih i stade da se penje uz stepenište, jednu po jednu stepenicu. Pratio ga je žagor divljenja upućen Lovcu na Rog koji je pobio Aijele.
„Ova varoš puna je zbivanja.“ Loijalov duboki glas privuče sve poglede na Ogijera. Izuzetak su bili jedino brodski kapetani, koji su sada raspravljali o konopcima, koliko je Perin mogao da čuje. „Kud god da odem, vi ljudi radite nešto, žurite i jurcate, i svašta vam se dešava. Kako podnosite toliko uzbuđenje?“
„Ah, prijatelju Ogijeru“, odgovori Furlan, „ljudi traže uzbuđenje. Kako žalim što nisam mogao da se zaputim ka Sjajnim zidovima. Ma, samo da ti ispričam...“
„Naše sobe.“ Moiraina nije digla glas, ali njene reči presekoše gostioničara poput oštrog noža. „Andra je ugovorio sobe, zar ne?“
„Ah, oprosti mi, gospo. Da, gazda Andra je zaista ugovorio sobe. Molim te, oprosti. Svrake su mi mozak popile od sveg ovog uzbuđenja. Molim te, oprosti, gospo. Ovuda, ako ti je volja. Molim te, pođi za mnom.“ Neprekidno se klanjajući, izvinjavajući i brbljajući, Furlan ih povede uz stepenište.
Perin na vrhu zastade i osvrnu se. Ču mrmljanje o „gospi“ i „Ogijeru“. Osećao je sve te poglede, ali činilo mu se da je jedan od njih uprt ne u Moirainu i Loijala, već pravo u njega.
Smesta je ugleda. Kao prvo, isticala se među njima, a kao drugo, bila je jedina žena u prostoriji bez trunčice čipke na sebi. Njena tamnosiva, skoro crna haljina bila je jednostavnog kroja, kao odeća brodskih kapetana, širokih rukava i uske suknje, neukrašena nikakvim vezom, niti čipkom. Kada se pomerila, primetio je da je suknja podeljena za jahanje. Ispod ruba virile su meke čizme. Bila je mlada – možda njegovih godina – i visoka za ženu. Crna kosa padala joj je do ramena. Nosu je malo nedostajalo pa da bude prevelik i previše istaknut. Usne su joj bile sočne, jagodice visoke, a tamne oči pomalo iskošene. Nije mogao da odredi da li je prelepa ili ne.
Čim susrete njegove oči, ona se obrati jednoj sluškinji. Ni pogledala više nije ka stepeništu, ali bio je siguran da je imao pravo. Njega je gledala.
