Ponovorođeni Zmaj полностью

Furlan je brbljao dok ih je vodio do soba, ali Perin ga nije slušao. Bio je isuviše zauzet razmišljanjem o tome da li crnokosa devojka zna šta znače žute oči. Nek sam spaljen ako nije gledala mene. A onda ču gostioničara kako kaže: „proglasili Zmaja u Geldanu“, i pomisli da će mu se uši zašiljiti kao Loijalove.

Moiraina stade kao ukopana na ulazu u svoju sobu. „Još jedan lažni Zmaj, gostioničaru? U Geldanu?“ Lice joj i dalje beše skriveno kapuljačom, ali zvučala je potpuno potreseno. Čak i dok je slušao čovekov odgovor, Perin nije mogao a da je ne gleda; mirisala je na nešto vrlo blizu strahu.

„Ah, gospo, ništa se ne boj. Do Geldana ima stotinu liga, a ovde ti niko neće smetati. Ne kad su tu gazda Andra, i lordovi Orban i Gan. Ma...“ „Odgovori joj!“ – oštro ga prekide Lan. „Da li je u Geldanu lažni Zmaj?“ „Ah. Ah, ne, gazda Andra. Ne baš. Rekoh da je tamo čovek koji razglašava Zmaja. Tako smo načuli pre nekoliko dana. Može se reći da propoveda o njegovom dolasku. Priča o onom iz Tarabona. Mada neki kažu kako je u Arad Domanu, a ne u Tarabonu. U svakom slučaju, to je daleko odavde. Ma, još malo pa će se samo o tome pričati, izuzev, možda, divljih priča o povratku Hokvingovih vojski.Po tome kako je Furlan progutao knedlu i brže protrljao ruke, Lanove hladne oči mogle su biti i bodeži koji su mu zapretili. „Znam samo ono što sam čuo, gazda Andra. Priča se da je pogled tog čoveka takav da te na mestu prikuje, a on priča svakakve gluposti, kako će Zmaj doći da nas izbavi i da svi moramo da ga sledimo, da će se čak i zveri boriti za Zmaja. Ne znam da li su ga već uhapsili. To je vrlo verovatno. Geldanci neće dugo trpeti takve priče.“

Masema, pomisli Perin. To je prokleti Masema.

„U pravu si, gostioničaru“, kaza Lan. „Mala je verovatnoća da će nam taj čovek ovde zasmetati. Znao sam jednog koji je takođe voleo da drži divlje govore. Sećaš ga se, gospo Alis? Masema?“

Moiraina se trže. „Masema. Da. Naravno. Smetnula sam ga s uma.“ Glas joj posta odlučniji. „Kada sledeči put budem srela Masemu, poželeće da ga je neko živog odrao.“ Tako snažno zalupi vrata za sobom da čitav hodnik odjeknu.

„Tišina!“ – začu se prigušen povik sa suprotnog kraja hodnika. „Glava mi puca!“

„Ah.“ Furlan je kršio prste. „Ah. Oprosti mi, gazda Andra, ali gospa Alis zvuči kao žestoka žena.“

„Samo prema onima što joj zasmetaju“, ravnim glasom odvrati Lan. „Ujeda gore no što laje.“

„Ah. Ah. Ah. Tvoja soba je ovuda. Ah, prijatelju Ogijeru, kada mi je gazda Andra rekao da dolaziš, naredio sam da se stari ogijerski krevet spusti s tavana, gde je više od tri stotine godina skupljao prašinu. Ma...“ Perin pusti da se reči preliju preko njega. Nije ih čuo ništa više no što rečni kamen čuje vodu. Brinula ga je crnokosa devojka. I Aijel u kavezu.

Kada je ušao u svoju sobu – jednu sobicu pozadi; Lan ničim nije omeo gostioničarevo ubeđenje da je Perin sluga – kretao se ukočeno, i dalje obuzet mislima. Skinuo je tetivu s luka i odložio ga u ugao – ako bi suviše dugo bio zapet, to bi upropastilo i luk i tetivu – spustio svoje ćebe i bisage pored umivaonika, a plašt prebacio preko njih. Pojas sa sekirom i tobolcem okačio je o klin na zidu i skoro se opružio na krevet, pre no što ga zevanje podseti koliko bi to moglo biti opasno. Uzani krevet s madracem punim kvrga delovao mu je primamljivije od bilo kog drugog ležaja u životu. Umesto toga, sede na tronožac i zamisli se. Uvek je voleo da o svemu dobro razmisli.

Posle nekog vremena, Loijal zakuca na vrata i proviri. Uši su mu se skoro tresle od uzbuđenja, a kez mu je ozario čitavo lice. „Perine, nećeš mi poverovati! Moj krevet je od pevanog drveta! Ma, mora da je preko hiljadu godina star. Prošlo je najmanje toliko od kada je takav komad ispevan. Ja ne bih smeo tako nešto da pokušam, a ja sam snažniji no većina sada. Pa, ako ćemo iskreno, više nema mnogo onih koji su u stanju da Pevaju drvetu. Ali ja jesam jedan od najboljih među njima.“

„To je veoma zanimljivo“, odgovori Perin. Aijel u kavezu. Tako je Min rekla. Zašto li me je ona devojka gledala?

„Pa, tako sam mislio.“ Loijal je zvučao pomalo uvređeno što Perin nije uzbuđen kao on. „Večera je spremna, Perine. Pripremili su najbolju hranu u slučaju da Lovci nešto zatraže, ali i mi možemo malo da dobijemo.“

„Ti idi, Loijale. Ja nisam gladan.“ Miris pečenog mesa iz kuhinje ni najmanje ga nije zanimao. Nije ni primetio kada je Loijal otišao.

Oslonivši se na kolena, pokuša da rasvetli ono što ga je mučilo, povremeno zevajući. Sve mu je to ličilo na jednu od onih mozgolomki što ih je gazda Luhan pravio od metalnih delova, naizgled neraskidivo povezanih. Ali uvek je postojao način da se gvozdeni krugovi i obruči rastave. Mora da je i sada tako.