Devojka ga je gledala. To bi možda moglo biti zbog njegovih očiju, samo što gostioničar na njih uopšte nije obratio pažnju, a niko drugi nije ni primetio. Gledali su Ogijera, a u kući su bili Lovci na Rog, i gospa u gostima. Na trgu je bio okovani Aijel. Ništa tako sitno poput boje nečijih očiju ne bi im privuklo pažnju; ničim ne bi mogao nekakav tamo sluga da se takmiči s ostalima.
I Aijel u kavezu. Ono što je Min videla uvek je bilo veoma važno. Ali kako? Šta bi trebalo da uradi?
Ni do kakvih odgovora nije došao, pa se stoga vratio na početak i opet strpljivo razmislio o svemu. A onda ponovo, i ponovo. I dalje ništa nije otkrio sem kajanja zbog onoga što nije učinio.
Posle nekog vremena shvati da je noč naposletku pala. Soba je bila potpuno u mraku, izuzev nešto malo mesečine što je dopirala kroz prozor. Pomisli na svecu i kresivo koje je video na uzanom kaminu, ali za njega je bilo više no dovoljno svetla.
Prikopča sekiru, a onda zastade. Učinio je to i ne razmišljajući; postalo mu je prirodno kao disanje da nosi tu stvar. To mu se nimalo nije svidelo. Ali ipak je zadrža za pojasom i izađe.
Naspram njegove sobe hodnik kao da je bio jarko osvetljen svetlošću sa stepeništa. Iz trpezarije su se čuli priča i smeh, a iz kuhinje dopirali zanosni mirisi. Ode do prednjeg dela gostionice, do Moirainine sobe, kucnu i uđe. A tada pocrvenevši stade.
Moiraina se obmota bledoplavim ogrtačem koji joj je do tog trenutka padao oko ramena. „Treba ti nešto?“ – hladno upita. Držala je srebrni češalj, a tamna kosa padala joj je u talasima niz leđa, i presijavala se, kao da ju je češljala. Soba joj je bila lepša od njegove, zidovi pokriveni izglačanim drvenim pločama, svetiljke optočene srebrom, a u širokom ciglenom ognjištu plamtela je vatra. Čitava prostorija mirisala je na ružin sapun.
„Ja... mislio sam da je Lan ovde“, uspe da izusti. „Vas dvoje stalno ste zajedno, i mislio sam da će... Mislio sam...“
„Šta hoćeš, Perine?“
Udahnuo je duboko. „Da li je Rand odgovoran za ovo? Znam da ga je Lan pratio dovde, i sve mi deluje neobično – Lovci i Aijel – ali, da li je to njegovo delo?“
„Mislim da nije. Znaću više kada mi Lan ispriča šta je noćas otkrio. Uz malo sreće, to će mi pomoći da se odlučim.“
„Odlučiš?“
„Rand je mogao da pređe reku i zaputi se kopnom ka Tiru. Ili je mogao brodom nizvodno do Ilijana, pa da se tamo ukrca na neki brod za Tir. Putovanje je tako ligama duže, ali danima kraće.“
„Mislim da ga nećemo sustići, Moiraina. Ne znam kako mu to uspeva, ali čak je i peške u prednosti u odnosu na nas. Ako je Lan u pravu, i dalje je pola dana pred nama.“
„Skoro da počinjem da sumnjam kako je naučio da Putuje“, reče Moiraina i malo se namršti. „Samo, da je tako, otišao bi pravo u Tir. Ne, u njemu je krv hodača na duge staze i izdržljivih trkača. Ali mi ćemo možda svejedno morati rekom. Ako ne mogu da ga sustignem, hoću da odmah za njim stignem u Tir. Ili da ga tamo sačekam.“
Perin se nelagodno premesti s noge na nogu. U njenom glasu čulo se neko hladno obećanje. „Jednom si mi rekla da možeš osetiti Prijatelje Mraka. Bar one koji su daleko zašli u Senku. Lan takođe. Jesi li išta slično osetila ovde?“
Ona glasno frknu i okrete se ka visokom stojećem ogledalu s nogarima ukrašenim srebrom. Jednom rukom preklopivši ogrtač, drugom stade da se češlja. „Vrlo je malo ljudi toliko zabrazdilo, Perine, čak i među najgorim Prijateljima Mraka.“ Češalj stade. „Zašto pitaš?“
„Jedna devojka gledala me je u trpezariji. Ne tebe i Loijala, kao svi ostali. Mene.“
Moiraina nastavi da se češlja i neznatno se osmehnu. „Ponekad zaboravljaš, Perine, da si zgodan mladić. Neke devojke vole široka ramena.“ On nešto progunđa i promeškolji se. „Da li si još nešto hteo, Perine?“
„Uh... ne.“ Nije mogla da mu pomogne u vezi s onim što je Min videla. Mogla je samo da mu kaže ono što je već znao: da je to veoma važno. A nije ni želeo da joj kaže šta je Min videla. Niti da je bilo šta videla.
Kad je izašao i zatvorio vrata za sobom, na trenutak se nasloni na zid.
