Ponovorođeni Zmaj полностью

I skoro se saple o sopstvene noge. Prestani da razmišljaš o njoj kao o nekoj seljančici samo stoga što si je video... Ona je prokleta Aes Sedai! Ti treba da brineš o onom Aijelu. Trže se i pođe niz stepenište.

Trpezarija je bila puna kao oko. Sve stolice bile su zauzete, a uneli su još i tronošce i klupe. Oni koji nisu imali gde da sednu stajali su uza zidove. Nije primetio crnokosu devojku, a niko drugi nije ga ni pogledao dok je užurbano prelazio preko sobe.

Orban je sedeo za jednim stolom sam. Digao je zavijenu nogu na jednu stolicu s jastukom. Na tom stopalu bila mu je meka papuča, a u ruci je držao srebrni pehar, koji je jedna služavka punila vinom. „Da“, obraćao se okupljenima, „znali smo kako su Aijeli žestoki borci. Ali nije bilo vremena za oklevanje. Isukao sam mač i mamuznuo Lava...“

Perin se trže pre no što shvati da se čovekov konj zvao Lav. Ne bi me začudilo da kaže kako je jahao pravog lava. Postide se. To što mu se čovek nije sviđao nije bio razlog da pomisli kako bi se Lovac baš toliko hvalisao.

Ne osvrnuvši se, izjuri iz gostionice.

Ulica ispred zgrade bila je zakrčena kao i njena unutrašnjost. Ljudi koji nisu mogli da nađu mesta u trpezariji virili su kroz prozore, a dvostruko više njih guralo se oko vrata da sluša Orbanovu priču. Perina niko nije ni pogledao, mada je čuo promrmljane pritužbe onih koje je u prolazu odgurnuo od vrata.

Svi koji nisu bili kod kuće mora da su se okupili oko gostionice, jer nikog živog ne vide dok je išao ka trgu. Ponekad bi se u osvetljenom prozoru pojavila nečija silueta, ali to je bilo sve. Doduše, imao je osećaj da ga neko posmatra, i nelagodno se osvrtao. Ništa sem tamnih ulica prošaranih osvetljenim prozorima. Većina prozora oko trga bili su tamni, izuzev nekolicine na višim spratovima.

Vešala su bila baš kao što se sećao. Aijel je i dalje bio u kavezu, okačenom van Perinovog domašaja. Činilo se da je budan – bar mu je glava bila podignuta – ali nijednom nije pogledao Perina. Kamenje kojim su ga deca gađala ležalo je raštrkano ispod kaveza.

Kavez je visio o debelom konopcu vezanom za alku na gornjoj prečki. Višak konopca padao je oko podnožja vešala.

Perin se ponovo osvrnu oko sebe, prešavši pogledom po mračnom trgu. I dalje je imao osećaj da ga neko posmatra, ali ništa nije video. Oslušnu, ali ništa nije čuo. Osećao je miris dima i kuvanja iz kuća, znoj i osušenu krv od čoveka u kavezu. Ali ne i miris straha.

Njegova težina, a tu je i kavez, pomisli dok je prilazio vešalima. Nije znao kada je odlučio to da uradi, niti da li je zaista odlučio, ali znao je da će to uraditi.

Oslonivši se nogom o vešala, povuče konopac, podigavši malo kavez da bi kod sebe otpustio vrengiju. Sudeći po tome kako se konopac trznuo, čovek u kavezu naposletku se pomerio, ali Perinu se suviše žurilo da bi stao i objasnio mu šta radi. Odmota vrengiju od podnožja vešala. I dalje se oslanjajući nogom o njih, brzo spusti kavez.

Aijel ga je sada gledao, i ćutke proučavao. Perin ništa ne reče. Kada dobro osmotri kavez, stisnu usne. Ako se nešto napravi, pa makar i takva stvar, onda treba da bude dobro napravljeno. Čitav prednji deo kaveza sastojao se od vrata na grubim i na brzinu napravljenim šarkama. Bila su zatvorena valjanim gvozdenim katancem na lancu načinjenom podjednako loše kao kavez. Pronašao je najgoru kariku u lancu, a onda kroz nju provukao debeli šiljak svoje sekire. Jedan odsečan pokret slomi kariku. Kroz nekoliko trenutaka pokidao je lanac, izvukao ga i otvorio kavez.

Aijel je samo sedeo i gledao ga.

„Pa?“ – promuklo prošapta Perin. „Otvorio sam kavez, ali nemam nameru i da te nosim.“ Užurbano pogleda preko mračnog trga. I dalje se ništa nije micalo, ali ipak je osećao da ga neko posmatra.

„Snažan si, mokrozemče.“ Aijel se nije ni mrdnuo. „Bila su potrebna trojica da me podignu ovamo. A ti si me sada spustio. Zašto?“

„Ne volim da vidim ljude u kavezima“, prošapta Perin. Želeo je da ode. Kavez beše otvoren, a one oči su ga gledale. Ali Aijel se nije ni makao. Ako nešto radiš, radi to kako treba. „Hoćeš li ti da izađeš odatle pre no što neko naiđe?“

Aijel zgrabi prečagu iznad sebe, i jednim pokretom izlete iz kaveza, a onda osta napola da visi, držeći se za rešetku. Kada bi se uspravio, bio bi skoro za glavu viši od Perina. Pogledao je u Perinove oči – Perin je znao kako na mesečini mora da sijaju kao žeženo zlato – ali ih ni ne spomenu. „Unutra sam od juče, mokrozemče.“ Zvučao je kao Lan. Nije mu bio sličan ni po glasu ni po naglasku, već po spokojnoj samouverenosti. „Morače da prođe nekoliko trenutaka pre no što mi noge prorade. Ja sam Gaul, iz septe Imran Šaarad Aijela, mokrozemče. Ja sam Shae’en M’taal, Kameni Pas. Moja voda je tvoja.“