Ponovorođeni Zmaj полностью

„Pa, ja sam Perin Ajbara iz Dve Reke. Ja sam kovač.“ Oslobodio ga je iz kaveza, sada može da ide. Samo, ako neko naiđe pre no što Gaul bude mogao da hoda, smesta će ga vratiti u kavez, ukoliko ga ne ubiju. A to bi značilo da se Perin uzalud trudio. „Da sam razmišljao, poneo bih čuturu ili mešinu s vodom. Zašto me zoveš mokrozemac?“

Gaul pokaza prema reci; pri tako slabom svetlu čak ni Perin nije mogao biti siguran, ali učini mu se da Aijel deluje kao da mu je nelagodno. „Pre tri dana, posmatrao sam jednu devojku kako se igra u ogromnoj vodi. Mora da je bila dvadeset koraka široka. Ona se... uspuzala na nju.“ Jednom rukom nespretno mahnu, kao da pliva. „Hrabra devojka. Prelazak preko ovih... reka... skoro me je dotukao. Nikad nisam mislio da može postojati previše vode, ali nisam ni mislio da na svetu ima toliko vode kao kod vas mokrozemaca.“

Perin odmahnu glavom. Znao je da u Aijelskoj pustari nema mnogo vode – to je bila jedna od nekoliko sitnica koje je o Pustari ili Aijelima znao – ali ne i da je toliko retka da izazove takav utisak. „Daleko si od kuće, Gaule. Zašto si ovde?“

„Tragamo“, polako odgovori Gaul. „Tražimo Onog Koji Dolazi Sa Zorom.“

Perin je i ranije čuo to ime, pod okolnostima zbog kojih je sada bio siguran na koga se odnosi. Svetlosti, sve se stalno vraća na Randa. Prikovan sam za njega kao potkovica za konja. „U pogrešnom smeru tragate, Gaule. I ja ga tražim. Zaputio se u Tir.“

„Tir?“ Aijel je zvučao iznenađeno. „Zašto...? Ali mora biti. Proročanstvo kaže da ćemo kada Kamen Tira padne napokon izaći iz Trostruke zemlje.“ Tako su Aijeli zvali Pustaru. „Proročanstvo kaže kako ćemo biti promenjeni, i pronaći ono što je naše, a beše izgubljeno.“

„Moguće. Ne razumem se u vaša proročanstva, Gaule. Jesi li spreman da pođeš? Svakog trena neko bi mogao da naiđe.“

„Prekasno je za bekstvo“, reče Gaul, a neki dubok glas viknu: „Divljak je na slobodi!“ Desetak ljudi u belim plaštovima dotrča preko trga, isukavši mačeve. Kružni šlemovi presijavali su se na mesečini. Deca Svetla.

Kao da ima sve vreme sveta, Gaul smireno diže neku tamnu tkaninu s ramena i obmota je oko glave, završivši gustim crnim velom koji mu je potpuno skrivao lice, izuzev očiju. „Voliš li da plešeš, Perine Ajbara?“ – upita. S tim rečima, jurnu od kaveza. Pravo ka dolazećim Belim plaštovima.

Na trenutak behu iznenađeni, ali Aijelu je trenutak samo i trebao. Nogom izbi mač iz ruke prvog do koga je stigao, a onda ukočenom šakom, kao bodežom, udari Belog plašta u grlo, i kliznu oko njega dok je padao. Sledečem čoveku uz glasan prasak slomi ruku. Trećeg obori s nogu, a četvrtog nogom udari u lice. Sve to bilo je nalik plesu. Od jednog do drugog, nijednom ne zastavši, niti usporivši, mada se onaj sapleteni dizao na noge, a onaj sa slomljenom rukom prebacio mač u drugu. Gaul je plesao među njima.

I sam Perin imao je samo trenutak, jer nisu svi Beli plaštovi usredsredili pažnju na Aijela. Jedva na vreme stiže da oberučke čvrsto zgrabi držalje sekire i zaustavi udarac mača. Zamahnu... i dođe mu da zaplače kada sečivo prekla čoveka koji ga je napao. Ali nije imao vremena za plakanje, niti za kajanje; pre no što prvi Beli plašt pade, još njih dođe. Mrzeo je ogromne rane koje je sekira pravila, mrzeo kako je sekla kroz verižnjaču i kidala meso ispod nje, skoro podjednako lako cepala šlem i lobanju. Sve je to mrzeo. Ali nije želeo da umre.

Vreme kao da se odjednom i skupilo i isteglo. Osećao se kao da se već satima bori, a grlo ga je bolelo od teškog disanja. Ljudi kao da su se kretali kroz vodu. Činilo se da tek tren mine između pokreta kojim ga napadnu i padanja na zemlju. Lice mu beše obliveno znojem, ali sav se sledio. Borio se za svoj život, i nije mogao oceniti da li su prošli trenuci ili čitava noč.

Kada naposletku stade, teško dišući i skoro ošamućen, i pogleda desetak ljudi s belim plaštovima što su ležali po trgu, mesec se nimalo ne beše pomakao na nebu. Neki od Belih plaštova su ječali; drugi behu tihi i nepokretni. Gaul je stajao među njima, i dalje zabrađen velom, i dalje praznih šaka. On je oborio većinu. Perin požele da je Gaul za sve zaslužan, i posrami se. Miris krvi i smrti beše oštar i gorak.

„Ne plešeš loše s kopljima, Perine Ajbara.“

Dok mu se u glavi vrtelo, Perin promrmlja: „Ne znam kako je uspelo dvanaestorici da pobede vas dvadeset, makar dvojica od njih bili i Lovci.“

„Tako su rekli?“ – tiho se nasmeja Gaul. „Sarijen i ja bili smo neoprezni. Tako dugo smo u ovim mekim zemljama, a vetar je duvao iz našeg pravca, tako da ništa nismo namirisali. Jednostavno smo naleteli na njih. Pa, Sarijen je mrtav, a ja sam kao budala bačen u kavez, tako da smo možda dovoljno platili. Sada je vreme za bežanje, mokrozemče. Tir; zapamtiću to.“ Napokon je uklonio crni veo. „Neka bi uvek našao vode i hlada, Perine Ajbara.“ Okrete se i odjuri u mrak.