I Perin potrča, a onda shvati da mu je u rukama krvava sekira. Užurbano obrisa sečivo o plašt jednog mrtvaca.
Vide je nakon drugog koraka: vitka devojka na ivici trga, u tamnoj, uskoj suknji. I ona se okrete i potrča; video je da je suknja podeljena za jahanje. Devojka jurnu u ulicu i nestade.
Lan ga susrete pre no što stiže do mesta gde je bila devojka. Zaštitnik pređe pogledom preko praznog kaveza ispod vešala i belih gomilica obasjanih mesečinom. Zabaci glavu kao da će planuti. Glasom zategnutim i tvrdim kao tek postavljeni obod točka reče: „Je li ovo tvoje delo, kovaču? Svetlost me spalila! Može li iko da te poveže s ovim?“
„Jedna devojka“, odgovori Perin. „Mislim da je ona videla. Ne želim da je povrediš, Lane! Mnogo drugih bilo je u prilici da sve vidi. Svuda oko trga ima osvetljenih prozora.“
Zaštitnik zgrabi Perina za rukav i gurnu ga prema gostionici. „Video sam jednu devojku kako trči, ali mislio sam... Nije bitno. Ti iskopaj Ogijera i odvuci ga do konjušnice. Posle ovoga, moraćemo što je pre moguće da se s konjima dokopamo dokova. Samo Svetlost zna isplovljava li neki brod noćas, i koliko ću morati da platim. Ne postavljaj pitanja, kovaču! Radi šta ti se kaže! Trči!“
Zaštitnikovi dugi koraci brzo ga udaljiše od Perina. Njemu još nije uspelo ni da se progura kroz gomilu oko vrata gostionice, a Lan se već peo uz stepenište. Činilo se kao da mu se ni najmanje ne žuri. Perin natera sebe da hoda polako. Iza njega se začu gunđanje što se neki tu guraju.
„Ponovo?“ – upita Orban, podigavši srebrni pehar da mu ga napune. „Pa, dobro. Bili su u zasedi blizu puta kojim smo putovali. Ovako blizu Remena nisam očekivao zasedu. Urlajući, poleteli su na nas iz žbunja i u trenu nas okružili, ubadajući kopljima. Smesta su ubili dvojicu mojih najboljih ljudi, i jednog Ganovog. Da, prepoznao sam ja Aijele, i...“
Perin požuri uz stepenište.
Iz Moirainine sobe čuli su se glasovi. Ni najmanje nije želeo da čuje šta ona ima da kaže na ovo. Žurno je mimoišao njena vrata i provirio kod Loijala.
Ogijerov krevet bio je nizak i masivan, dvostruko duži i upola širi od najvećeg ljudskog kreveta koji je Perin ikada video. Zauzeo je veći deo sobe, velike i lepe kao Moirainina. Perin se nejasno priseti kako je Loijal pričao nešto o tome da je krevet od pevanog drveta. U bilo kom drugom trenutku možda bi i zastao da se divi tim oblinama zbog kojih se nekako činilo da je krevet na licu mesta izrastao iz zemlje. Mora da su u nekoj dalekoj prošlosti Ogijeri često noćili u Remenu, jer je gostioničar takođe našao i drvenu fotelju koja je odgovarala Loijalu, i napunio je jastucima. Ogijer je udobno sedeo na njoj, u košulji i pantalonama, nožnim palcem češkajući goli članak dok je nešto pisao u veliku knjigu s platnenim povezom oslonjenu na doručje.
„Polazimo!“ – reče Perin.
Loijal se trže, skoro oborivši mastionicu i ispustivši knjigu. „Polazimo? Tek smo stigli“, protutnja.
„Da, polazimo. Pridruži nam se u u konjušnici što pre možeš. I nemoj da te neko primeti. Mislim da postoji neko pomoćno stepenište koje prolazi pored kuhinje.“ Moralo je postojati, inače se ne bi mogao objasniti suviše snažan miris hrane na ovom kraju hodnika.
Ogijer sa žaljenjem pogleda krevet, a onda stade da navlači svoje visoke čizme. „Ali zašto?“
„Beli plaštovi“, odvrati Perin. „Kasnije ću ti ispričati.“ Pre no što Loijal stiže još nešto da. upita, on izađe.
Nije se ni raspakovao. Kada je okačio tobolac o pojas, ogrnuo se plaštom, prebacio smotano ćebe i bisage preko ramena i uzeo luk, nije bilo više ni znaka da je ikada bio tu. Cebad složena u podnožju kreveta nisu bila izgužvana, napukli lavor na umivaoniku nije bio ovlažen nijednom kapi vode. Shvati da ni sveću nije upalio.
Kao što je i pretpostavljao, uzano pomoćno stepenište vodilo je do hodnika pored kuhinje. Oprezno proviri u nju. Pas je trčao u velikom koturu od pruća okrećući dug ražanj sa zadnjom polovinom jagnjeta, velikim komadom govedine, pet piladi i guskom. Od lonca za supu koji je visio na drugom ognjištu se dizala para. Ali kuvarice nije bilo na vidiku – ni žive duše, izuzev psa. Zahvalan Orbanu na njegovim lažima, Perin odjuri u mrak.
Konjušnica je bila velika zgrada načinjena od istog kamena kao i gostionica, mada su samo kamena lica oko velikih vrata bila uglačana. Jedan jedini fenjer davao je slabašnu svetlost. Korak i ostali konji bili su u pregradama blizu vrata: krupni Loijalov at skoro je ispunio svoj pregradak. Miris sena i konja beše poznat i setan. Perin je prvi stigao.
