Ponovorođeni Zmaj полностью

Na dužnosti je bio samo jedan konjušar – čovek ispijenog lica, u prljavoj košulji, mlitave sede kose, koji je zahtevao da zna ko je Perin da naredi da se četiri konja osedlaju, i ko mu je gospodar, i zašto je usred noći sav spreman za putovanje, zna li gazda Furlan da on tako beži, šta je skriveno u tim bisagama, i šta mu je s očima, da nije bolestan?

Iza Perina dolete novčić. Zlato se presijavalo na svetlosti fenjera. Konjušar ga zgrabi i zagrize.

„Osedlaj ih“, reče Lan. Glas mu beše mek koliko i hladno gvožde. Konjušar se smesta pokloni i jurnu da osedla konje.

Moiraina i Loijal dođoše u konjušnicu taman da preuzmu uzde svojih konja, a onda svi pođoše za Lanom, niz ulicu koja je iza konjušnice vodila ka reci. Tiho kloparanje kopita po pločniku privuklo je pažnju samo jednog izgladnelog psa, koji lanu i pobeže dok su prolazili kraj njega.

„Ovo budi uspomene, zar ne, Perine?“ – tiho upita Loijal iza njega.

„Govori tiše“, prošapta Perin. „Kakve uspomene?“

„Pa, kao u stara vremena.“ Ogijeru je uspelo da snizi glas; sada je zvučao samo kao bumbar veličine psa, a ne konja. „Iskradanje po mraku, s neprijateljima za sobom, a možda i ispred nas, s opasnošću u vazduhu i hladnim mirisom pustolovine.“

Perin se preko Korakovog sedla namršti na Loijala. To beše lako; oči su mu bile iznad sedla, a Loijal je s druge strane bio znatno viši od njega. „O čemu to pričaš? Počela je da ti se dopada opasnost! Loijale, mora da si poludeo!“

„Samo hoću da upamtim atmosferu“, odvrati Loijal ukočeno. Ili, možda, kao da se brani. „Za moju knjigu. Moram sve da ubacim. Mislim da počinje da mi se sviđa. Pustolovine. Naravno da mi se sviđa.“ Uši mu se dvaput silovito trznuše. „Mora da mi se sviđa kada želim da pišem o tome.“

Perin odmahnu glavom.

Kod kamenog keja skele nalik na splavove bile su preko noći privezane, kao i većina brodova. Ali na doku pored jednog jedrenjaka s dva jarbola kretala su se svetla i ljudi, a isto tako i na palubi. Pretežno je mirisalo na katran i konoplju, uz snažan miris ribe, mada je nešto u obližnjem skladištu odavalo oštre, ljute arome koje su drugi mirisi skoro potisli.

Lan pronađe kapetana, niskog mršavog čoveka koji je čudnovato iskrivio glavu dok ga je slušao. Cenkanje ubrzo bi završeno. Čekrci i nosiljke ukrcaše konje. Perin je budno motrio na njih, i pričao im. Konji nisu mnogo voleli neobične stvari, kao što je dizanje u vazduh, ali izgleda da je svojim mrmljanjem uspeo da smiri čak i Zaštitnikovog pastuva.

Lan dade kapetanu zlato, a dvojici mornara koji bosonogi otrčaše u skladište po vreće zobi srebro. Neki drugi članovi posade sapeše konje između jarbola u neku vrstu malog zabrana od vrengija, sve vreme gunđajući o balegi koju će morati da počiste. Perin pomisli kako to nije trebalo da čuje, ali sluh mu beše suviše oštar. Ti ljudi jednostavno nisu bili navikli na konje.

Za kratko vreme Snežna guska bila je spremna za plovidbu, samo malo ranije no što je njen kapetan – zvao se Džaim Adara – nameravao. Lan povede Moirainu u potpalublje, a Loijal zevajući pođe za njima. Perin ostade kod ograde blizu pramca, mada je na svaki Ogijerov zev odgovarao svojim. Pitao se može li Snežna guska da bude brža od vukova, brža od snova. Posada se spremala da odgurne brod od keja.

U trenutku kada radnik na dokovima uhvati poslednji konopac kojim brod beše vezan, iz senki između dva skladišta izjuri devojka u uskoj, podeljenoj suknji, sa zavežljajem u rukama i tamnim plaštom koji se vijorio za njom, i skoči na palubu baš u trenutku kada posada odgurnu brod.

Adara dojuri sa svog mesta kraj kormila, ali ona smireno spusti zavežljaj i oštro reče: „Platiću put nizvodno... oh... recimo, dokle i on ide.“ Klimnu ka Perinu, ni ne pogledavši u njegovom pravcu. „Mogu da spavam i na palubi. Ne smetaju mi hladnoća i vlaga.“

Usledi nekoliko minuta pogađanja. Ona pruži tri srebrne marke, namršti se na kusur od bakrenjaka, a onda ih gurnu u kesu i priđe Perinu.

Mirisala je na neko bilje; lako, sveže i čisto. Te tamne, kose oči gledale su ga iznad visokih jagodica, a onda se okrenuše prema obali. Bila je njegovih godina. Nije mogao da odluči da li joj nos pristaje licu, ili dominira njime. Ti jesi budala, Perine Ajbara. Šta te je briga kako izgleda?

Sada je do keja bilo dobrih dvadeset koraka; vesla široko zasekoše crnu vodu. Na trenutak se bavio mišlju da je baci s palube.

„Pa“, nakon nekog vremena reče ona, „nisam očekivala da će me put tako brzo ponovo navesti do Ilijana.“ Glas joj beše visok, a govor nekako ravan, ali prijatan. „Ti ideš u Ilijan, zar ne?“ On stisnu usne. „Nemoj da se duriš“, reče mu. „Ti i onaj Aijel napravili ste pravi ršum. Gužva je tek počinjala kada sam ja odlazila.“

„Nisi im rekla?“ – iznenađeno upita.

„Meštani misle da je Aijel pregrizao lanac, ili ga golim rukama pokidao. Nisu još bili rešili šta od to dvoje kada sam odlazila.“ Zakikota se. „Orban je vrlo glasno bio zgađen što zbog rana ne može lično da ulovi Aijela.“