Ponovorođeni Zmaj полностью

Perin frknu. „Ako ikada ponovo bude video nekoga Aijela, krvavo će se unerediti.“ Pročisti grlo i promrmlja: „Izvini.“

„Ne znam, baš“, odvrati ona, kao da njegova primedba nije bila nepristojna. „Videla sam ga zimus u Džehani. Borio se s četiri čoveka istovremeno. Dvojicu je ubio, a druga dvojica su se predali. Naravno, on je otpočeo, tako da mu to oduzima poene, ali i oni su znali šta rade. Nije tražio kavgu s ljudima koji nisu mogli da se brane. Svejedno, to je budala. Ima te neobične zamisli o Velikoj crnošumi. Neki je zovu Senovita šuma. Jesi li čuo za nju?“

Pogledao ju je popreko. Pričala je o borbi i ubijanju spokojno kao što bi neka druga o kolačima. Nikada nije čuo za tamo neku Veliku crnošumu, ali Senovita šuma bila je južno od Dve Reke. „Da li me ti to pratiš? Gledala si me u gostionici. Zašto? I zašto im nisi rekla šta si videla?“

„Ogijer je“, reče, zagledana u reku, „očigledno Ogijer, a nije bilo teško odrediti ni šta su ostali. Uspela sam da se mnogo bolje od Orbana zagledam ispod kapuljače gospe A Us. Sudeći po njenom licu, onaj kameni je Zaštitnik. Svetlost me spalila ako bih volela da se taj na mene naljuti. Da li stalno tako izgleda, ili je za doručak pojeo kamen? U svakom slučaju, ti si ostao. Ne volim ono što ne mogu da svrstam.“

Ponovo se ponese mišlju da je baci u reku. Ovog puta ozbiljno. Ali Remen je sada bio samo mrlja svetlosti u tami, i nemoguće je bilo odrediti koliko ima do obale.

Ona je izgleda njegovo ćutanje shvatila kao znak da nastavi. „I tako, imam“ – osvrte se oko sebe, a onda spusti glas iako je najbliži član posade bio deset stopa od njih – „jednu Aes Sedai, Zaštitnika, Ogijera – i tebe. Na prvi pogled, seljaka.“ Njene kose oči napeto se zagledaše u njegove žute. Odbio je da skrene pogled – a ona se nasmeši. „Samo što si oslobodio utamničenog Aijela, nadugačko i naširoko pričao s njim, a onda mu pomogao da saseče desetak Belih plaštova u meso za kobasice. Pretpostavljam da to stalno radiš; izgledalo mi je da ti ono ništa nije bilo neobično. Osećam nešto čudno u družini putnika kakva je vaša, a Lovci traže čudne tragove.“

On trepnu; nemoguće je bilo prečuti naglašenu reč. „Lovac? Ti? Nemoguće je da si Lovac. Ti si devojka.“

Osmeh joj postade tako čedan da on skoro ustuknu. Ona koraknu unazad, načini kitnjast pokret rukama, i već je držala noževe – takva je veština nekad krasila starog Toma Merilina. Jedan od ljudi za veslima zagrcnu se, a dvojica spotakoše; vesla tresnuše na palubu. Snežna guska malo se nagnu pre no što kapetanovi povici sve ispraviše. Do tada je crnokosa devojka već sklonila noževe.

„Vešti prsti i brza pamet mnogo će ti više pomoći no mišići i mač. Oštre oči takođe pomažu, a ja, srećom, posedujem sve to.“

„Kao i skromnost“, promrmlja Perin. Izgleda da je to prečula.

„Položila sam zakletvu i primila blagoslov na Velikom trgu Tamaza, u Ilijanu. Možda sam bila najmlađa, ali u toj gužvi, sa svim onim trubama, bubnjevima, činelama i vikom... Šestogodišnjak bi mogao da položi zakletvu, i niko ne bi ni primetio. Bilo nas je preko hiljadu, možda i dve. Svi su imali svoju zamisao kako da pronađu Rog Valera. Ja imam svoju – i dalje je moguće da je dobra – ali nijedan Lovac ne može sebi dopustiti da zanemari neobičan trag. Rog se svakako krije na kraju nekog čudnog traga, a nisam videla čudniji no što vas četvoro ostavljate za sobom. Kuda ste pošli? U Ilijan? Negde drugde?“

„Koja je bila tvoja zamisao?“ – upita je. „O tome gde je Rog?“ Na sigurnom, u Tar Valonu. Bar se nadam. Svetlost dala da ga više ne vidim. „Misliš da je u Geldanu?“

Namrštila se na njega – imao je neki osećaj da ona ne odustaje tako lako od traga koji sledi, ali bio je spreman da je skrene na mnoštvo sporednih staza – a onda ga upitala: „Da li si ikada čuo za Maneteren?“ Skoro se zagrcnuo. „Jesam“, oprezno odgovori.

„Svaka kraljica Maneterena bila je Aes Sedai, a kralj Zaštitnik vezan za nju. Ne mogu da zamislim takvo mesto, ali tako piše u knjigama. Bila je to velika zemlja – prostirala se preko većeg dela sadašnjeg Andora i Geldana, pa i više od toga – ali prestonica, grad Maneteren, bio je u Maglenim planinama. Mislim da je Rog tamo. Sem ako me vas četvoro ne odvedete do njega.“

On se nakostreši. Držala mu je predavanje kao da je neobrazovana seljačina. „Nećeš pronaći ni Rog, ni Maneteren. Grad je uništen u vreme Troločkih ratova, kada je poslednja kraljica povukla suviše Jedne moći da bi uništila Gospodare straha koji su joj ubili muža.“ Moiraina mu je rekla kako su se zvali, ali nije mogao da se seti.

„Ne u Maneterenu, seljačiću“, spokojno mu odvrati ona, „mada bi takva zemlja bila dobro mesto za skrivanje. Ali u Maglenim planinama bilo je i drugih plemena i gradova, toliko starih da ih čak ni Aes Sedai ne pamte. I pomisli samo na sve one priče kako te planine donose zlu sreću. Zar ima boljeg mesta da se Rog sakrije no u nekom od tih zaboravljenih gradova?“