Ponovorođeni Zmaj полностью

„Čuo sam da je u planinama nešto sakriveno.“ Da li će mu poverovati? Nikad nije bio dobar lažov. „Priče nisu govorile šta tačno, ali trebalo bi da je to najveće blago na svetu. Možda i jeste Rog. Ali Maglene planine pružaju se stotinama liga. Ako nameravaš da ga pronađeš, ne bi trebalo da gubiš vreme s nama. Biće ti potrebno da bi pre Orbana i Gana pronašla Rog.“

„Rekoh ti da ta dvojica imaju neku čudnu zamisao kako je Rog skriven u Velikoj crnošumi.“ Nasmešila mu se. Osmehnute, usne joj uopšte nisu delovale preveliko. „I rekoh ti da Lovac mora da prati neobične tragove. Imate sreće što su Orban i Gan povređeni u borbi s onim Aijelima, ili bi verovatno sada bili na ovom brodu. Ja vam bar neću smetati ni pokušati da preuzmem vodstvo, niti zametati kavgu sa Zaštitnikom.“

On zgađeno odreza: „Mi smo samo putnici na putu za Ilijan, devojko. Kako se zoveš? Ako moram danima da budem s tobom na istom brodu, ne mogu stalno da te zovem devojka.“

„Zovem se Mandarb.“ Nije mogao a da ne prasne u smeh. Kose oči ljutito planuše. „Naučiću te nešto, seljačiću.“ Glas joj je ostao ravan. Jedva. „Na Starom jeziku, Mandarb znači sečivo. To je ime dostojno Lovca na Rog!“

On uspe da suzbije smeh. Skoro da uopšte nije šištao dok je pokazivao ka zabranu od konopaca između jarbola. „Vidiš onog crnog pastuva? On se zove Mandarb.“

Prestala je da ga ljutito gleda i pocrvenela. „Oh. Rođena sam kao Zarina Bašer, ali Zarina nije nikakvo ime za Lovca. Lovci u pričama imaju imena kao Rogoš Orlooki.“

Delovala je tako utučeno da on smesta reče: „Sviđa mi se ime Zarina. Pristaje ti.“ Oči joj ponovo planuše i njemu se na trenutak učini da će ponovo izvaditi noževe. „Kasno je, Zarina. Hoću malo da odspavam.“

Okrenuo joj je leđa i pošao ka vratima koja su vodila u potpalublje. Sav se naježio. Članovi posade i dalje su hodali po palubi i veslali. Budalo. Devojka mi ne bi zabila nož u leđa. Mnogo ljudi gleda. Zar ne? Taman kada stiže do poklopca, ona uzviknu: „Seljačiću! Možda ću se nazvati Faila. Kada sam bila mala, otac me je tako zvao. To znači soko.“

On se ukoči i skoro promaši lestvice. Slučajnost. Natera se da siđe ni ne pogledavši je. Mora biti. Hodnik je bio mračan, ali iza njega je dopiralo dovoljno mesečine da bi se snašao. U jednoj od kabina neko je glasno hrkao. Min, zašto si morala da vidiš stvari?

Shvativši da ne zna koja je kabina njegova, provirio je u nekoliko. Sve su bile mračne, i u svima su spavala po dva čoveka, u uzanim krevetima postavljenim uza zidove. U svima sem jedne, u kojoj je bio Loijal. Sedeo je na podu između kreveta – jedva da je bilo dovoljno mesta za njega – i na svetlosti fenjera piskarao nešto u svoju ogromnu beležnicu. Ogijer je želeo da priča o događajima tog dana, ali Perinu su vilice pucale od zevanja. Mislio je kako je brod dovoljno daleko nizvodno da bi za njega bilo bezbedno da spava. Bezbedno da sanja. Čak i da pokušaju, vukovi neće dugo moći da održe korak s veslima i rečnom strujom.

Naposletku pronađe jednu praznu kabinu bez prozora, što mu je savršeno odgovaralo. Želeo je da bude sam. Čista slučajnost, to je sve, pomisli i upali fenjer na zidu. U svakom slučaju, pravo ime joj je Zarina. Ali devojka visokih jagodica i tamnih kosih očiju nije mu bila najpreča u mislima. Spustio je luk i ostale stvari na jedan skučeni krevet, prebacio plašt preko njih i seo na drugi da skine čizme.

Elijas Mačera otkrio je način da živi s onim što je postao, čovek nekako povezan s vukovima, i nije poludeo. Prisetivši se malo, Perin beše siguran da je Elijas tako živeo godinama pre no što ga je sreo. On želi da tako bude. U svakom slučaju, prihvata to. To nije bilo rešenje. Perin nije želeo tako da živi, nije želeo da prihvati. Ali ako imaš metala da napraviš nož, ti to prihvatiš i napraviš nož, ma koliko želeo sekiru za drva. Ne! Moj život nije gvožđe za kovanje.

Oprezno, umom potraži vukove i ništa ne nađe. Oh, negde u daljini nejasno ih je osećao, ali to smesta izblede. Prvi put nakon dugo vremena bio je sam. Blaženo sam.

Ugasio je fenjer i posle mnogo dana napokon legao u krevet. Svetlosti mi, kako će se Loijal strpati u ovo? Sve one besane noći preliše se preko njega i on klonu od iscrpljenosti. Na časak mu sinu da je zaboravio i na Aijela, i na Bele plaštove. Svetlost zaboravila tu sekiru! Nek sam spaljen ako ne želim da je u životu nisam video, beše mu poslednja misao pre sna.