Našao se u gustoj sivoj magli. Toliko gusta beše da nije mogao da vidi svoje čizme, niti dalje od deset koraka oko sebe. Na toj udaljenosti nije bilo baš ničega. Tamo dalje, u magli je moglo biti svačega. Nije mu bila kako treba; uopšte nije bila vlažna. Spusti šaku do pojasa, tražeći utehu u saznanju kako može da se brani ako ustreba, i trže se. Sekira mu nije bila tu.
Nešto se pomače u magli, nasta neko komešanje u sivilu. Nešto se zaputi ka njemu.
Ukoči se i zapita da li bi mu bolje bilo da beži ili da pokuša golim rukama da se bori, ukoliko uopšte ima nečega protiv čega će se boriti.
Lelujavo mreškanje što se probijalo kroz maglu pretvori se u vuka. Čupavo krzno skoro se stapalo s teškom izmaglicom.
Vuk kao da je na tren oklevao, a onda stade kraj njega. Bio je siguran da je to Skakač – ali nešto u vukovom stavu, nešto u žutom pogledu koji na tren srete njegov zahtevalo je tišinu, ne samo telesnu, već i umnu. Taj pogled tražio je od njega i da ga prati.
Spusti ruku na vučja leđa, a Skakač pođe napred. Dopustio mu je da ga vodi. Krzno pod njegovim dlanom bilo je gusto i čupavo. Kao stvarno.
Magla je postajala sve gušća, dok samo zahvaljujući dodiru nije znao da je Skakač kraj njega. Ni prst pred nosom nije video. Samo sivu maglu. Kao da mu oči behu obmotane tek ošišanom vunom. Ništa nije čuo, čak ni zvuk sopstvenih koraka. Promeškolji nožne prste, i s olakšanjem oseti čizme.
Sivilo posta mračnije, tako da su on i vuk hodali kroz mrkli mrak. Kada se uhvatio za nos, nije video svoju šaku. Doduše, ni nos nije video. Na tren zatvori oči, ali nikakve razlike nije bilo. I dalje se ništa nije čulo. Osećao je grubu dlaku na Skakačevim leđima, ali činilo mu se kako pod nogama ne oseća ništa.
Skakač iznenada stade, nateravši i njega da se zaustavi. On se osvrte oko sebe... i smesta čvrsto zatvori oči. Sada je osećao razliku. A oseti i neku mučninu u trbuhu. Natera se da otvori oči i pogleda dole.
Video je nemoguć prizor. Skakač i on kao da su lebdeli u vazduhu. Nije video ni vuka ni sebe, kao da uopšte nisu imali tela – od čega oseti mučninu – ali pod njim, jasno kao da je hiljadama svetiljki osvetljeno, pružalo se mnoštvo ogledala. Lebdela su u crnilu, mada u ravni, kao da su sva stajala na nekom širokom podu. Prostirala su se u svim mogućim pravcima, dokle god se videlo, ali tačno pod njegovim nogama bio je slobodan prostor. A u njemu ljudi. Odjednom ču i njihove glasove, kao da stoji među njima.
„Veliki gospodaru“, promrmlja jedan od njih, „gde sam?“ Osvrte se oko sebe i tržnu kada ugleda na hiljadu svojih odraza. Nakon toga gledao je samo pred sebe. Ostali oko njega delovali su još uplašenije. „Veliki gospodaru, spavao sam u Tar Valonu. Ja
„I ja spavam“, skoro vrisnu jedan nag čovek. „U Tiru. Sećam se da sam legao sa ženom!“
„I ja u Ilijanu spijem“, potreseno kaza čovek u crvenom i zlatnom. „Znam da jeste spijem, ali to ne može da biva. Znam da snujem, ali to je nemogućno. Gde ovo jeste, Veliki gospodaru? Jesi l’ stvarno došo po mene?“
Tamnokosi čovek pred njima beše odeven u crno, sa srebrnom čipkom oko grla i zglobova. Povremeno bi se dodirnuo po grudima, kao da ga bole. Svetlost je sada dopirala odasvud, ali Perinu se činilo da je taj čovek obavijen senkama. Tama je kuljala oko njega, i milovala ga.
„Tišina!“ U crno odeveni čovek nije bio glasan, ali nije ni morao. Dok je uzdignute glave izgovarao tu reč, oči i usta bili su mu rupe pune razbesnelog ognja.
Perin ga tada prepozna. Ba’alzamon. Gledao je Ba’alzamona lično. Strah ga probi poput klinaca. Pobegao bi, ali nije osećao noge.
Skakač se pomeri. Oseti gusto krzno pod dlanom i snažno ga zgrabi. Nešto stvarno. Nešto stvarnije, nadao se, od onog što gleda. Ali znao je da je stvarno i jedno i drugo.
Okupljeni ljudi drhtali su od straha.
„Dati su vam zadaci“, kaza Ba’alzamon. „Neke od njih ste izvršili. U ostalima ste pretrpeli neuspeh.“ Plamen bi mu povremeno ponovo gutao oči i usta, a ogledala su bleštala od odsjaja ognja. „Oni koji su označeni smrću moraju umreti. Oni za koje vam je rečeno da ih uhvatite moraju mi se pokloniti. Neuspeh prema Velikom gospodaru Mraka ne može biti oprošten.“ Oganj je buktao u njegovom pogledu, a tama ga milovala. „Ti.“ Prstom pokaza ka čoveku koji je spomenuo Tar Valon, odevenom kao trgovac, u odeću jednostavnog kroja ali od najfinije tkanine. Ostali ustuknuše dalje od njega, kao da ima kugu, i ostaviše ga da se sam trese od straha. „Dopustio si da momak pobegne iz Tar Valona.“
Čovek vrisnu i poče da podrhtava kao struk žita pred žeteocem. Kao da je gubio čvrstinu, a njegov vrisak gubio se s njim.
