Ponovorođeni Zmaj полностью

„Svi sanjate“, reče Ba’alzamon, „ali ono što se u ovom snu dešava je stvarnost.“ Čovek koji je vrištao sada se pretvorio samo u pramen magle oblika čoveka. Vrištanje mu je postalo udaljeno, a onda se i magla razveja. „Bojim se da se on nikada neće probuditi.“ Nasmeja se, a plamen mu buknu u ustima. „Vi ostali nikada me više nećete izneveriti. Gubite se! Probudite se, i pokoravajte se!“ Ostali ljudi na to nestadoše.

Ba’alzamon je na trenutak bio sam, a onda se pored njega odjednom stvori žena sva u belom i srebrnom.

Perin se ukoči. Nikad ne bi mogao zaboraviti tako lepu ženu. Ona mu se pojavila u snu i nudila mu slavu.

Iza nje se pojavi kitnjast srebrni presto. Pažljivo namestivši svilene suknje, ona sede. „Slobodno se služiš mojim domenom“, reče.

„Tvojim domenom?“ – upita Ba’alzamon. „Tvrdiš da je tvoj? Zar više ne služiš Velikom gospodaru Mraka?“ Tama oko njega na tren se produbi, i kao da poče da ključa.

„Služim“, odvrati brzo ona. „Dugo sam služila Gospodaru sumraka. I zbog moje službe dugo bejah zatočena, sanjajući beskrajni san bez snova. Snovi su uskraćeni samo Sivim ljudima i Mirdraalima. Čak i Troloci sanjaju. Snovi su oduvek bili moji, da se njima služim i kroz njih hodim. Sada sam ponovo na slobodi i služiću se onim što je moje.“

„Onim što je tvoje“, ponovi Ba’alzamon. Crnilo oko njega delovalo je veselo. „Uvek si se smatrala većom no što jesi, Lanfear.“

Perin se preseče kad ču to ime. Sanjao je jednu od Izgubljenih. Moiraina je bila u pravu. Neki od njih jesu na slobodi.

Žena u belom ustade, a presto iščeznu. „Ja sam velika koliko jesam. A do čega su tvoje spletke dovele? Više od tri hiljade godina šapućeš i povlačiš uzice marioneta poput Aes Sedai!“ Glas joj to ime ispuni najvećim mogućim prezirom. „Tri hiljade godina, a Lijus Terin ipak ponovo hoda ovim svetom, dok ga ove Aes Sedai skoro drže na povocu. Možeš li da ga kontrolišeš? Možeš li da ga preobratiš? Bio je moj pre no što ga je ona svetlokosa drolja Ilijena videla! Ponovo će biti moj!“

„Da li sada sebi služiš, Lanfear?“ Ba’alzamonov glas beše tih, ali plamen mu je neprestano buktao u očima i ustima. „Jesi li pogazila zakletve Velikom gospodaru Mraka?“ Na trenutak tama ga skoro potpuno obavi. Videlo se samo buktanje ognja. „Njih nije tako lako prekršiti kao zakletve Svetlosti kojih si se odrekla, obznanivši u samoj Dvorani slugu ko ti je novi gospodar. Tvoj gospodar prisvojio te je za sva vremena, Lanfear. Hoćeš li služiti, ili biraš večnost bola, beskrajno umiranje bez olakšanja?“

„Ja služim.“ Uprkos svojim rečima, stajala je ponosno i prkosno. „Ja služim Velikom gospodaru Mraka, i nikome drugom. Zauvek!“

Beskrajna ogledgla počeše da nestaju, kao da ih preplavljuje neka crna plima, približavajući se središtu. Crnilo obuhvati Ba’alzamona i Lanfear, osta samo tama.

Perin oseti kad se Skakač pomerio. Bilo mu je drago da pođe za njim, vođen samo krznom pod šakom. Tek kad se pokrenuo, shvatio je da nije okamenjen. Bezuspešno pokuša da odgonetne ono što je video. Ba’alzamon i Lanfear. Usta mu se osušiše. Iz nekog razloga, Lanfear ga je plašila više no Ba’alzamon. Možda jer ju je u planinama sanjao. Svetlosti! Jedna od Izgubljenih u mojim snovima! Svetlosti! A, sem ako mu nešto nije promaklo, prkosila je Mračnome. Učili su ga kako Senka nikakve moći nad tobom nema ako joj prkosiš; ali kako Prijatelj Mraka – i to ne bilo koji Prijatelj Mraka, već Izgubljena! – može da prkosi Senci? Mora da sam poludeo, kao Simionov brat. Ovi snovi doveli su me do ludila!

Crnilo se lagano ponovo pretvori u maglu, a i magla se postepeno proredi, sve dok ga Skakač nije doveo na travom pokrivenu padinu nekog brda, osvetljenu sunčevom svetlošću. Iz gustiša u podnožju brda pevale su ptičice. Osvrte se iza sebe. Brdovita ravnica prošarana drvečem pružala se sve do obzorja. Nije bilo ni traga od magle. Veliki prosedi vuk samo ga je gledao.

„Šta je ono bilo?“ – upita, naprežući se da pitanje pretvori u misli shvatljive vuku. „Zašto si mi ono pokazao? Šta je ono bilo?“

Osećanja i slike preplaviše mu misli, a njegov um ih pretvori u reči. Ono što si morao da vidiš. Pazi se, Mladi Biče. Ovo mesto je opasno. Budi na oprezu kao štene koje lovi ježa. To je bilo nešto kao Mala Trnovita Leđa, ali um mu to prevede u ljudski naziv za tu životinju. Suviše si mlad, suviše nov u ovome.

„Da li je bilo stvarno?“

Sve je stvarno, što je viđeno, i što nije. Skakač je izgleda nameravao da mu pruži samo taj odgovor.

„Skakaču, kako to da si ovde? Video sam te kako umireš. Osetio sam kako umireš!“