Ponovorođeni Zmaj полностью

Svi su ovde. Sva braća i sestre što behu, što jesu i što će biti. Perin je znao da se vukovi ne smeše, ne kao ljudi, ali na trenutak steče utisak da se Skakač ceri. Ovde letim kao orao. Vuk skoči i vinu se u vazduh. Dizao se sve više i više, dok se nije pretvorio u tačkicu na nebu i Perin ču poslednju misao: Leteti.

Perin je otvorenih usta gledao za njim. Oči mu zasuziše, on pročisti grlo i protrlja nos. Još ću i da plačem kao malo dete. Ne razmišljajući šta radi, osvrte se oko sebe da vidi je li ga neko video, a onda se sve promeni.

Našao se na nekoj uzvisini. Svuda oko njega bile su senovite jame i humke. Ali ubrzo se izgubiše u daljini. Ispod njega bio je Rand. Rand, i krnji krug Mirdraala, muškaraca i žena koji kao da behu providni. Negde u daljini zavijali su psi. Perin je znao da nešto love. Vazduh beše pun smrada Mirdraala i sumpora. Perin se sav nakostreši.

Krug Mirdraala i ljudi približi se Randu. Hodali su kao u snu. I Rand poče da ih ubija. Ognjena kugla polete mu iz šaka i sprži dvoje. Munje su pogađale ostale. Neki behu smoždeni mlazevima svetlosti nalik na usijani čelik što su mu izletali iz pesnica. A preživeli nastaviše da se polako približavaju, kao da niko od njih ne shvata šta se dešava. Umirali su, jedno po jedno, sve dok ih više nije bilo, a Rand zadihano pade na kolena. Perin nije bio siguran da li se smeje ili plače; činilo se – i jedno, i drugo.

Pojavi se još ljudi, još Mirdraala, svi usredsređeni na Randa.

Perin viknu: „Rande! Rande, ima ih još!“

Rand ga namršteno pogleda, lica oblivenog znojem.

„Rande..“

„Spaljen da si“, urliknu Rand.

Svetlo sagore Perinove oči, i sve se izgubi u bolu.

Ječeči, skupio se u loptu na uskom krevetu. Svetlost mu je još gorela iza kapaka. Grudi su ga bolele. Dodirnu ih i žacnu se kad pod košuljom napipa opekotinu veličine srebrnog penija.

Malo-pomalo, natera ukočene mišiće da se opuste, ispravi noge i leže na leđa. Moiraina. Ovog puta moram da ispričam Moiraini. Samo da sačekam da bol prođe.

Ali dok je bol prolazio, iscrpljenost ga obuze. Jedva stiže da pomisli kako mora da ustane pre no što ga san ponovo ophrva.

Kad je ponovo otvorio oči, ležao je zagledan u grede nad sobom. Po svetlosti koja je dopirala ispod vrata zaključi da je svanulo. Uhvati se za grudi da bi se uverio kako je sve umislio, toliko umislio da je zaista osetio opekotinu...

I dotače je. Znači, nisam je umislio. Nejasno se priseti nekoliko drugih snova, koji su mu bledeli iz sečanja. Običnih snova. Čak se i osećao kao da se naspavao. A mogao bih smesta i da nastavim. Što je značilo kako može da spava. U svakom slučaju, sve dok nema vukova u blizini.

Priseti se šta je bio odlučio kada se nakratko probudio nakon onog sna sa Skakačem, i razmislivši malo zaključi da je to bila dobra odluka.

Pokucao je na petora vrata, i dvaput bio opsovan – putnici iz dve kabine bili su na palubi – pre no što je pronašao Moirainu. Bila je potpuno odevena, ali sedela je prekrštenih nogu na uskom krevetu i na svetlosti fenjera čitala iz svoje beležnice. Negde od početka. Mora da je te beleške upisala još pre dolaska u Emondovo Polje. Lanove stvari bile su uredno složene na drugom krevetu.

„Nešto sam sanjao“, reče joj, i smesta ispriča svoj san. U potpunosti. Čak je i zadigao košulju da joj pokaže mali krug na grudima, crven, s talasastim crvenim linijama što se pružaju od njega. Ranije je tajio stvari od nje, i pretpostavljao je da će ponovo, ali ovo bi moglo biti suviše važno da prećuti. Osovina je najmanji deo makaza, i najlakše ju je napraviti, ali bez nje makaze ništa ne vrede. Završi, u iščekivanju šta će ona reći.

Bezizražajno ga je gledala. Njene tamne oči ispitale su svaku reč koju je izustio, odmerile je, premerile, prinele svetlosti. I dalje je sedela, samo što je sada njega ispitivala, odmeravala, premeravala i prinosila svetlosti.

„Pa, da li je to nešto važno?“ – naposletku odlučno upita on. „Mislim da je to bio vučji san o kojima si mi pričala – siguran sam u to; mora da je tako! – ali to ne znači kako je ono što sam video stvarno. Samo, rekla si da su neki Izgubljeni možda na slobodi, a on ju je nazvao Lanfear, i... Da li je to nešto važno, ili izigravam budalu?“

„Ima žena“, lagano mu reče, „koje bi te smesta smirile da su ovo čule.“ Vazduh mu se sledi u plućima; nije mogao da diše. „Ne optužujem te kako možeš da usmeravaš“, nastavi ona, a on se odledi. „Niti čak da si u stanju da naučiš. Pokušaj smirivanja ne bi ti naškodio, sem pretrpljenom grubošću Crvenog ađaha pre no što bi shvatile svoju grešku. Takvi ljudi toliko su retki da su Crvene u poslednjih deset godina samo trojicu pronašle, koliko god tragale. U najmanju ruku, tako je bilo pre talasa lažnih Zmajeva.