Nije to bio prvi stub koji je videla otkad je Erinin potekla duž kairhijenskih granica, niti prvo takvo selo. Ovog puta bar nije bilo leševa na vidiku. Kapetan Elisor ponekad je morao da plovi blizu obale zbog ada – rekao je da se premeštaju duž ovog dela reke – ali ma koliko blizu obali bio, nije videla ni žive duše. Selo i stub dima ostadoše za brodom, ali već se dimilo pred njim, dalje nizvodno. Šuma je bila sve reda. Jasen i kožolist ustupali su pred vrbom, kiselim drvetom, vodenim hrastom, te nekakvim drvečem koje joj nije bilo poznato.
Vetar joj ponese plašt, ali ona ga pusti da vijori. Osećala je hladnu čistoću vazduha, slobodu da nosi smeđe umesto bilo kakvog belog, mada to nije bilo ono za šta bi se najpre opredelila. Međutim haljina i plašt bili su od najbolje vune, odličnog kroja.
Još jedan mornar prođe pored nje poklonivši se usput. Obećala je sebi da će bar nešto saznati o onome što rade; nije volela da se oseća kao neznalica. Prsten Velike zmije na njenoj desnoj ruci značio je silno klanjanje kapetana i posade većinom rođene u Tar Valonu.
Pobedila je u toj raspravi s Ninaevom, uprkos njenom ubeđenju da od njih tri jedino ona ima dovoljno godina da joj ljudi poveruju da je Aes Sedai. Ali nije bila u pravu. Egvena je bila spremna da prizna kako su onog popodneva u Južnoj luci i nju i Elejnu iznenađeno pogledali kada su se ukrcale na
„Kakva čast, Aes Sedai. Tri Aes Sedai putuju mojim brodom? Zaista čast. Obećavam vam brzo putovanje dokle god želite. Bez nevolja s kairhijenskim razbojnicima. Više ne pristajem u tom delu reke. Sem ako vi to ne poželite, naravno, Aes Sedai. Andorski vojnici drže nekoliko gradova na kairhijenskoj strani. Velika čast, Aes Sedai.“
Ponovo je podigao obrve kad su zatražile samo jednu kabinu za njih tri – čak ni Ninaeva nije želela noću da bude sama ako ne mora. Rekao im je da svaka može da dobije kabinu za sebe, bez dodatnog plaćanja; nije imao drugih putnika, tovar je bio ukrcan, a ako Aes Sedai imaju hitna posla nizvodno, ni sat neće čekati na još nekog putnika. Rekoše mu da će jedna kabina biti dovoljna.
Bio je iznenađen i po licu mu se jasno videlo da to ne razume, ali Čin Elisor, rođen i odrastao u Tar Valonu, nije preispitivao Aes Sedai kada jasno stave do znanja šta žele. Ako su dve delovale mlađano, pa, neke Aes Sedai su mlade.
Napuštene ruševine nestadoše iza Egvene. Stub dima se približavao, a daleko od obale naslućivao se još jedan. Šuma se pretapala u travom prekrivena brdašca, mestimično žbunovita. Drveće koje je cvetalo u proleće iskitili su sićušni beli i jarkocrveni cvetovi. Jedno drvo, koje joj nije bilo poznato, beše puno okruglih belih cvetova, većih nego obe njene šake zajedno. Povremeno bi divlja ruža-puzavica isturila žute ili bele cvetove kroz grane pune zelenog lišća. To je predstavljalo toliku suprotnost pepelu i ruševinama da nije bilo potpuno prijatno.
Egvena požele da je u tom trenutku u blizini neka Aes Sedai koju može da ispita. Kojoj može da veruje. Vrhovima prstiju dodirnuvši torbicu za pojasom jedva oseti izvijeni kameni prsten ter’angreala u njoj.
Otkad su otišle iz Tar Valona prošle su samo dve noći a da ga nije isprobala. Nijednom se nije isto ponašao. Oh, uvek bi se našla u Tel’aran’riodu, ali jedino korisno što je videla ponovo je bilo Srce Kamena, svaki put bez Silvi da joj pruži objašnjenja. Ništa u vezi s Crnim ađahom.
I bez ter’angreala snove su joj ispunjavale slike skoro nalik prizorima Neviđenog sveta. Rand drži mač koji blešti poput sunca, tako da skoro i nije mogla da razazna mač. Skoro da ni Randa nije mogla da razazna. Rand u opasnosti, na desetine različitih načina, a nijedan od njih ni najmanje stvaran. U jednom snu videla ga je na ogromnoj tabli za kamenove. Crni i beli kamenovi bili su veliki kao gromade, a on je izbegavao čudovišne šake koje su ih pomerale i pokušavale da ga njima smrve. To je moglo nešto da znači. Verovatno i jeste, ali sem činjenice da Randa neko ugrožava, ili neka dvojica – mislila je da je toliko jasno – sem toga, jednostavno nije znala.
