Ponovorođeni Zmaj полностью

„...dobrih petnaest milja do prvog sela na andorskoj strani, Aes Sedai, a najmanje pet ili šest milja nizvodno na kairhijenskoj! Istina da ga drže andorski vojnici, ali ne drže i sve milje odavde do tamo!“ Brisao je lice kao da je gola voda.

„Potonuli brod“, reče Ninaeva drugim dvema. „Kapetan misli da je to delo rečnih razbojnika. Pokušaće veslima da uzmakne, ali misli da neće uspeti.“

„Plovili smo brzo kad smo udarili, Aes Sedai. Zbog vas sam hteo da požurim.“ Elisor još jače protrlja lice. Plašio se da će Aes Sedai okriviti njega, shvati Egvena. „Čvrsto smo se zaglavili. Ali mislim da ne primamo vodu, Aes Sedai. Nema razloga za brigu. Naići će neki drugi brod. Dve veslačke posade svakako će nas osloboditi. Nema potrebe da se iskrcavate, Aes Sedai. Kunem se, tako mi Svetlosti.“

„Misliš da napustimo brod?“ – upita Egvena. „Misliš li da je to pametno?“

„Naravno da je...“ Ninaeva se prekide i namršti na nju. Egvena joj uzvrati pogled. Mirnijim glasom, mada i dalje oštrim, Ninaeva nastavi: „Kapetan misli da može proći i čitav sat pre no što naiđe drugi brod s dovoljno vesala da pomogne. Ili dan. A možda i dva. Mislim da ne možemo sebi priuštiti da dan ili dva protraćimo na čekanje. Možemo da stignemo u to selo – kako reče da se zove, kapetane? Džuren? – možemo za manje od dva sata prepešačiti do Džurena. Ako kapetan Elisor oslobodi svoj brod brzo kao što se nada, možemo ponovo da se ukrcamo. Kaže da će pristati da vidi jesmo li tamo. Međutim, ako se ne oslobodi, možemo u Džurenu da se ukrcamo na neki brod. Možda je neki već ukotvljen. Kapetan kaže kako trgovci svraćaju tamo zbog andorskih vojnika.“ Duboko udahnu, ali glas joj posta još oštriji. „Da li sam dovoljno objasnila razloge svog mišljenja? Je li potrebno još?“

„Meni je jasno“, brzo se ubaci Elejna, pre no što Egvena stiže da progovori. „I zvuči kao dobra zamisao. I ti tako misliš, zar ne, Egvena?“

Egvena preko volje klimnu. „Valjda.“

„Ali, Aes Sedai“, pobuni se Elisor, „barem se iskrcajte na andorskoj obali. Rat je, Aes Sedai. Ima razbojnika i svakakvih probisveta, a vojnici nisu mnogo bolji. Olupina pod našim pramcem jasno govori kakva je to sorta ljudi.“

„Na kairhijenskoj strani ni žive duše nismo videli“, kaza Ninaeva, „a u svakom slučaju, mi nismo bespomoćne, kapetane. Neću da prepešačim petnaest milja kada mogu šest.“

„Naravno, Aes Sedai.“ Elisor se sada stvarno znojio. „Nisam hteo da nagovestim... Naravno da niste bespomoćne, Aes Sedai. Nisam tako mislio.“ Besno obrisa lice, ali i dalje je sijalo.

Ninaeva zausti da nešto kaže, pogleda u Egvenu, i reče nešto drugo umesto onog što je nameravala. „Idem dole po svoje stvari“, reče vazduhu negde između Egvene i Elejne, a onda se okrete ka Elisoru. „Kapetane, neka čamac bude spreman.“ On se pokloni i odjuri pre no što ona i pođe ka potpalublju. Još nije ni sišla, a on je vikao svojim ljudima da spuste čamac.

„Ako jedna od vas dve kaže gore“, promrmlja Elejna, „druga kaže dole. Ako ne prestanete s tim, možda ni ne stignemo do Tira.“

„Stići ćemo“, odvrati Egvena. „A što pre Ninaeva shvati da više nije Mudrost, to bolje. Sve smo“ – nije rekla Prihvaćene; isuviše je ljudi žurilo oko njih – „sada na istom nivou.“ Elejna uzdahnu.

Čamac ih ubrzo iskrca na obalu. Stajale su kraj reke sa štapovima u rukama, stvarima u zavežljajima na leđima i raznim torbama i vrećama. Okruživala ih je travnata ravnica i raštrkano visoko žbunje, mada su brda nekoliko milja od reke bila pokrivena šumom. Vesla Plavog ždrala pravila su penu, ali brod se nije ni mrdao. Egvena se okrete i pođe na jug. I to pre no što Ninaeva stiže da preuzme vodstvo.

Kada je ostale dve sustigoše, Elejna je prekorno pogleda. Ninaeva je hodala gledajući pravo pred sebe. Elejna ispriča Ninaevi šta joj je Egvena rekla o Metu i Sivom čoveku, ali ova je samo ćutke sasluša i reče: „Moraće da se stara o sebi“, ni ne usporivši hod. Nakon nekog vremena kći naslednica prekide s pokušajima da ih natera na razgovor, te su koračale ćutke.

Plavi ždral ubrzo sakriše gajevi duž obale, debeli vodeni hrastovi i vrbe. Nisu prolazile kroz lugove, ma koliko mali bili, jer se svašta moglo kriti u senkama ispod grana. Nekoliko niskih žbunova bilo je raštrkano među gustišem ovako blizu reke, ali toliko su retki bili da se ni dete ne bi moglo iza njih sakriti, a kamoli razbojnik. Sem toga, rasli su na povelikim razdaljinama.

„Ako uopšte vidimo razbojnike“, izjavi Egvena, „nameravam da se branim. Ovde mi Amirlin ne stoji nad glavom.“

Ninaeva stisnu usne. „Ako se ukaže potreba“, obrati se vazduhu pred sobom, „možemo da preplašimo razbojnike kao one Bele plaštove. Ako ne bude drugog izlaza.“

„Zašto morate o tome da pričate?“ – upita Elejna. „Volela bih da stignemo do tog sela bez...“

Prilika u smeđem i sivom diže se iz žbuna koji je usamljen stajao skoro ispred njih.