Ponovorođeni Zmaj полностью

Što je više o tome razmišljala, sve sigurnija je bila da će nekako morati da pronađu put do Srca Kamena. Možda pristup i nije dozvoljen nikome sem visokih lordova Tira, ali bila je sve ubeđenija da je ključ hvatanja Crnog ađaha u Srcu Kamena.

„Sve to znam, Egvena, ali i dalje mi je žao Kairhijenjana.“

„Slušala sam predavanja o ratovima koje je Andor vodio s Kairhijenom“, suvo odvrati Egvena. „Bena Sedai kaže da ste vi i Kairhijen vodili više ratova nego bilo koja dva druga plemena, izuzev Tira i Ilijana.“

Elejna je popreko pogleda. Nikad se nije navikla na Egvenino poricanje da je i sama Andorka. U najmanju ruku, mape su govorile kako su Dve Reke deo Andora, a Elejna je verovala mapama.

„Ratovali smo protiv njih, Egvena, ali od onoga što su pretrpeli u Aijelskom ratu Andor im je prodao skoro istu količinu žita kao Tir. Sada je trgovina stala. Pošto se sve kuće Kairhijena međusobno bore oko Sunčevog prestola, ko će kupiti žito, ili ga deliti narodu? Ako su zaratili onako strašno kao što smo videle na obali... Pa. Ne možeš dvadeset godina da hraniš ljude, a da ti bude svejedno kada gladuju.“

„Sivi čovek“, reče Egvena, a Elejna poskoči, osvrćući se oko sebe. Okruži je sjaj saidara.

„Gde?“

Egvena pretraži palubu sporijim pogledom, ali samo da se uveri da ih niko ne čuje. Kapetan Elisor i dalje je bio na krmi, pored do pojasa nagog čoveka za dugim kormilom. Jedan mornar bio je na vrhu pramca, osmatrajući vodu pred sobom i tražeći znake sprudova. Još dvojica šetala su se po palubi, povremeno podešavajući jedra. Ostatak posade bio je u potpalublju. Jedan od njih zastade da proveri kako je čamac na palubi privezan. Sačekala je da on ode pre no što je progovorila.

„Budala!“ – tiho promrmlja. „Ja, Elejna, ne ti, zato nemoj tako da me gledaš.“ Šapatom nastavi: „Meta juri Sivi čovek, Elejna. Moj san mora da je to značio, ali nisam to uočila. Jesam budala!“

Sjaj oko Elejne se izgubi. „Ne budi tako stroga prema sebi“, prošapta ona u odgovor. „Možda zaista to znači, ali ni Ninaeva ni ja nismo to uočile.“ Zastala je; crvenozlatne kovrdže zanjihaše se kad je odmahnula glavom. „Ali to nema nikakvog smisla, Egvena. Zašto bi Sivi čovek jurio Meta? U pismu koje sam poslala majci nema ničeg što bi nam moglo naškoditi.“

„Ne znam zašto.“ Egvena se namršti. „Mora da postoji neki razlog. Sigurna sam da san to znači.“

„Čak i ako si u pravu, Egvena, ništa u vezi s tim ne možeš da uradiš.“

„Znam“, odvrati ogorčeno ona. Nije čak znala ni da li je Met ispred ili iza njih. Pretpostavljala je da je pred njima; verovatno je otišao bez odlaganja. „U svakom slučaju“, promrmlja sebi u bradu, „ništa ne vredi. Konačno sam odgonetnula značenje nekog sna, i ništa mi ne vredi!“

„Ali ako znaš šta jedan znači“, reče joj Elejna, „možda ćeš razumeti i ostale. Ako sednemo i porazgovaramo o njima, možda...“

Plavi ždral odjednom stade s drhtavim trzajem, bacivši Elejnu na palubu, a Egvenu preko nje. Kada se Egvena uskobelja na noge, vide da obala više ne klizi pored njih. Brod se zaustavio, izdignutog pramca, nakrivljene palube. Jedra su se bučno zatezala na vetru.

Čin Elisor smesta skoči i potrča ka pramcu, ostavivši krmanoša da sam ustane. „Ti slepi seljački crve!“ – urliknu na čoveka na pramcu, koji se držao za ogradu da ne bi pao preko nje. „Ti suvozemni kozji sine! Zar nisi dovoljno dugo na reci da prepoznaš kako se voda mreška preko spruda?“ Zgrabio je čoveka na ogradi za ramena i povukao ga na palubu, samo da bi ga odgurnuo s puta i sam se zagledao preko pramca. „Ako si mi probušio trup, zapušiću ga tvojom utrobom!“

Sada se i ostali članovi posade digoše na noge, a još ih dođe iz potpalublja. Svi se natiskaše oko kapetana.

Na vrhu lestvi koje su vodile do putničkih kabina pojavi se Ninaeva, i dalje nameštajući suknje. Oštro cimnuvši pletenicu, namršteno je pogledala grupicu na pramcu, a onda odsečno prišla Egveni i Elejni. „Nasukao nas je na nešto, zar ne? Posle sve one priče o tome kako zna reku kao svoju ženu. Verovatno joj se nikad nije ni nasmešio.“ Ponovo trznu debelu pletenicu i zaputi se ka pramcu, gurajući se pored mornara da stigne do kapetana. Sada su svi napeto posmatrali vodu.

Nije bilo svrhe da joj se i one pridružuju. Pre ćemo ponovo zaploviti ako ga pustimo da radi svoj posao. Ninaeva mu je verovatno upravo objašnjavala šta da radi. Sudeći po tome kako je odmahnula glavom dok je posmatrala kako kapetan i članovi posade s velikim poštovanjem skreću pogled s onog pod pramcem na Ninaevu, i Elejna je isto mislila.

Mornari uznemireno zažagoriše, a zatim još jače. Kapetan se pobuni, odmahujući šakama iznad glava svojih ljudi, a onda se Ninaeva udalji od njih – sklonili su joj se s puta uz naklone – dok je Elisor brzao pored nje brišući okruglo lice velikom crvenom maramicom. Kako su se približili, začu se njegov zabrinuti glas.