Ponovorođeni Zmaj полностью

Egvena prigrli saidar i pre no što vrisnu. Vide kako sjaj okruži i Elejnu. Na trenutak se zapita da li je Elisor čuo vrisak i hoće li poslati pomoć; Plavi ždral nije bio ni milju uzvodno. A onda shvati da im pomoć nije potrebna. Već je izatkala tokove Vazduha i Vatre u munju. Vika još nije zamrla u vazduhu.

Ninaeva je jednostavno stajala prekrštenih ruku i odlučnog izraza lica, ali Egvena nije mogla da kaže je li to zato što još nije bila dovoljno besna da prigrli saidar, ili što je već primetila ono što je Egvena tek sad uočila. Pred njima je bila žena Egveninih godina, mada viša od nje.

Nije pustila saidar. Muškarci su ponekad bili dovoljno glupi da misle kako su žene bezopasne; Egvena nije gajila takve zablude. Krajičkom uma pribeleži kako Elejna više nije okružena sjajem. Mora da se kći naslednica i dalje zanosi ponečim. Nikad nije bila seanšanski zatvorenik.

Egvena pomisli kako bi žena pred njima svega malom broju muškaraca delovala bezopasno, iako joj ruke behu prazne i nije se videlo da ima oružje. Plavozelene oči i kratko ošišana tamnoriđa kosa, izuzev tankog repa koji joj je padao do ramena; meke, do kolena visoke čizme s pertlama, pripijen kaput i uske pantalone u bojama zemlje i stenja. Jednom su joj opisali takvu kosu i odeću; ta žena bila je Aijelka.

Pogledavši je, Egvena odjednom oseti čudnu naklonost prema njoj. Liči na Randa kao da su rod, eto zašto. Ali čak ni taj osećaj – skoro rođački – nije mogao da joj priguši radoznalost. Tako mi Svetlosti, šta Aijeli traže ovde? Od Aijelskog rata nisu ni mrdnuli iz Pustare. Čitavog života slušala je kako su Aijeli opasni – ove Device koplja ništa manje no pripadnici muških ratničkih društava – ali nije se naročito plašila. Zapravo, bila je pomalo ljuta na sebe jer se prvobitno prepala. Nije imala razloga da se ikoga boji, kada je saidar puni Jednom moći. Izuzev možda potpuno obučene sestre, priznade sebi. Ali svakako ne jedne žene, pa makar i Aijelke.

„Ja sam Avijenda“, reče Aijelka, „od septe Gorka voda Taardad Aijela.“ Lice joj beše bezizražajno, kao i glas. „Ja sam Far Dareis Mai, Devica koplja.“ Na tren ućuta i pogleda ih. „Ne vidi vam se na licu, ali primerile smo prstenje. U svojim zemljama imate žene umnogome nalik našim Mudrima. Zovete ih Aes Sedai. Jeste li vi žene od Bele kule, ili ne?“

Egvena se na trenutak oseti nelagodno. Mi? Obazrivo se osvrte, ali nikog ne vide iza žbunja u krugu od dvadeset koraka.

Ako ih je bilo još, mora da su bile u sledečem gaju, više od dve stotine koraka daleko, ili u poslednjem, dvostruko dalje. Predaleko da bi im bile pretnja. Sem ako nemaju lukove. Ali morale bi biti dobre s njima. Kod kuće, na takmičenjima za vreme Bel Tina i Nedelje, samo su najbolji streljali na udaljenostima većim od dve stotine koraka.

Ali ipak se osećala bolje znajući da može gađati munjom svakoga ko to pokuša.

„Jesmo žene od Bele kule“, spokojno odgovori Ninaeva. Vrlo očigledno nije tražila druge Aijele, iako je čak i Elejna zverala oko sebe. „A da li ćete nas smatrati mudrim nešto je sasvim drugo“, nastavi Ninaeva. „Šta hoćete od nas?“

Avijenda se nasmeši. Egvena shvati da je u stvari vrlo ljupka; smrtna ozbiljnost na licu je to prikrivala. „Govoriš kao Mudre. Pravo u metu, i ne trpiš gluposti.“ Osmeh joj minu, ali glas ostade spokojan. „Jedna od nas je ozbiljno povređena, možda i umire. Mudre često leče one koji bi svakako bez njih umrli, a čula sam kako Aes Sedai mogu još više. Hoćete li joj pomoći?“

Zbunjena, Egvena skoro odmahnu glavom. Prijateljica joj umire? Zvuči kao da nas pita da joj pozajmimo solju brašna!

„Pomoči ću joj ako mogu“, lagano odgovori Ninaeva. „Ništa ne mogu da obećam, Avijenda. Možda ipak umre.“

„Smrt dolazi po sve nas“, odvrati Aijelka. „Jedino možemo odabrati kako da se s njom suočimo. Povešću vas.“

Na deset koraka od njih, dve Aijelke digoše se sa zemlje. Jedna iz malog udubljenja u kome, po Egveninom mišljenju, ni pas ne bi mogao da se sakrije, a druga iz trave koja joj je sezala samo do listova. Kada ustadoše, spustiše crne velove – i ona se trže zbog toga; Elejna joj je ispričala kako Aijeli kriju lica samo kada bi moglo biti ubijanja – i tkaninu kojom su obmotale glave obaviše oko ramena. Jedna je imala kosu kao Avijenda, i sive oči, a druga tamnoplave oči i kosu poput plamena. Nisu bile ništa starije od Egvene ili Elejne, i delovale su spremno da upotrebe svoja kratka koplja.