Ponovorođeni Zmaj полностью

„Da“, slabašno odvrati ona. Pogleda Elejnu i u njenim plavim očima vide istu zapanjenost koju je i sama osećala. Ne Crveni ađah. Pre će biti Zeleni. Mešavina između Zaštitnika i Zelenog ađaha, i ništa od toga ne razumem. „Sada mi je sasvim jasno, Bain. Hvala ti.“

„Ako se vas dve osećate kao prvosestre“, kaza Čijad, „trebalo bi da odete do svojih Mudrih i izgovorite reči. Ali vi ste Mudre, iako mlade. Ne znam šta bi u tom slučaju trebalo da se radi.“

Egvena nije znala da li da se smeje ili da pocrveni. Pred očima su joj prolazile slike Elejne i nje kako dele istog muškarca. Ne, to je samo za prvosestre koje su Device koplja. Zar ne? Elejna jeste porumenela. Egvena je bila sigurna da misli o Randu. Ali mi ga ne delimo, Elejna. Nijedna od nas ne može ga imati.

Elejna pročisti grlo. „Mislim da za tim nema potrebe, Čijad. Egvena i ja već čuvamo jedna drugoj leđa.“

„Kako to može biti?“ – polako upita Čijad. „Niste udate za koplje. I vi ste Mudre. Ko bi digao ruku na Mudru? To me zbunjuje. Zašto bi vam bilo ko čuvao leđa?“

Zalazak u lug poštedeo je Egvenu odgovora. Pod drvečem su bile još dve Aijelke. Duboko u gaju, ali pored reke. Džolijen, od septe Slana ravnica Nakai Aijela, plavooka žena tamnoriđe i zlatne kose, skoro kao Elejnine, pazila je Dailin, iz Avijendine septe i klana. Dailinina kosa bila je mokra od znoja, tako da je delovala još tamnije riđe. Samo je jednom otvorila svoje sive oči, kada su joj prišle, a onda ih ponovo zatvorila. Kaput i košulja bili su joj pored nje, a zavoje oko struka zamrljalo je crvenilo.

„Primila je udarac mačem“, kaza Avijenda. „Neke budale koje krivoklete ubice drveća zovu vojnicima mislile su da smo samo još jedna šačica razbojnika kojih je ova zemlja puna. Morale smo da ih pobijemo ne bismo li ih ubedile u suprotno, ali Dailin... Možeš li je izlečiti, Aes Sedai?“ Ninaeva kleknu pored povređene žene i zadiže zavoje tek toliko da proviri ispod njih. Trznu se na ono što vide. „Jeste li je pomerale otkad je povređena? Stvorila se krasta, ali je pukla.“

„Želela je da umre kraj vode“, odvrati Avijenda. Pogledala je ka reci, i smesta odvratila oči. Egveni se učini da se i stresla.

„Glupače!“ Ninaeva poče da pretura po torbici s biljem. „S tom povredom kretanje ju je moglo ubiti. Želela je da umre kraj vode!“ – zgađeno ponovi. „To što nosite oružje kao muškarci ne mora da znači da morate i da razmišljate kao oni.“ Izvadi duboku drvenu čašu iz torbe i gurnu je Čijad u ruke. „Napuni to. Potrebna mi je voda da bi mogla ovo da popije.“ Čijad i Bain pridoše obali i zajedno se vratiše. Ničim to nisu pokazale, ali Egveni se učini kao da su očekivale da če reka skočiti na njih.

„Da je nismo dovele ovamo do... reke, Aes Sedai“, odvrati Avijenda, „ne bismo vas pronašle, a ona bi svejedno umrla.“

Ninaeva frknu i poče da sipa istucano suvo bilje u čašu s vodom, sve vreme mrmljajući sebi u bradu. „Korin jača krv, a pseći koren zaceljuje rane, i svelek, naravno, i...“ Mrmljanje se pretvori u skoro nečujan šapat. Avijenda je namršteno pogleda.

„Mudre koriste bilje, Aes Sedai, ali nisam čula da to važi i za Aes Sedai.“

„Ja koristim šta ja koristim!“ – odreza Ninaeva i vrati se svojim praškovima i šaputanju.

„Zaista zvuči kao Mudra“, Čijad tiho kaza Bain, a ova joj odsečno klimnu.

Dailin je bila jedina Aijelka bez oružja u rukama. Sve su delovale spremno da ga u trenu upotrebe. Ninaeva ih nimalo ne smiruje, pomisli Egvena. Navedi ih da o nečemu pričaju. Bilo čemu. Nikome nije do borbe ako razgovara o nečemu spokojnom.

„Nemojte se uvrediti“, oprezno kaza, „ali primerila sam da vam je svima nelagodno zbog reke. Ako nema oluje, nije ni najmanje burna. Mogle biste čak i da plivate, ako hoćete, mada je struja jaka kada se udaljite od obale.“ Elejna odmahnu glavom.

Aijelke su delovale zbunjeno; Avijenda reče: „Videla sam čoveka – Šijenarca – kako radi to plivanje... jednom.“

„Ne razumem“, kaza Egvena. „Znam da u Pustari nema mnogo vode, ali rekla si da si iz septe Kamena reka, Džolijen. Svakako da si plivala u Kamenoj reci?“ Elejna je pogleda kao da je poludela.

„Plivati“, nelagodno kaza Džolijen. „To znači... ući u vodu? Svu tu vodu? Bez ičega da se uhvatiš.“ Sva zadrhta. „Aes Sedai, pre no što sam prešla Zmajev zid, nikada nisam videla tekuću vodu koju nisam mogla da prekoračim. Kamena reka... Neki tvrde da je davno u njoj bilo vode, ali to je samo hvalisanje. Tamo je samo kamenje. Najstariji spisi Mudrih i poglavara klana kažu da tamo ničeg sem kamenja nije bilo još od prvog dana kada se naša septa odvojila od septe Visoka ravnica i položila pravo na tu zemlju. Plivati!“ Stezala je koplja kao da se bori protiv svake reči. Čijad i Bain udaljiše se još za korak od obale.