Ponovorođeni Zmaj полностью

Egvena uzdahnu. I pocrvene kada je Elejna pogleda u oči. Ja nisam kći naslednica da sve to znam. Ali naučiću. Kada ponovo pogleda Aijelke, shvati da ih ni najmanje nije smirila, već još više usplahirila. Ako bilo šta pokušaju, uhvatim ih Vazduhom. Pojma nije imala može li odjednom da drži četiri osobe, ali otvorila se saidaru, isplela tokove Vazduha i bila pripravna. Moć je u njoj željno treperila. Pitala se zašto Elejna nije okružena sjajem. Elejna je pogleda pravo u oči i odmahnu glavom.

„Nikada ne bih naškodila jednoj Aes Sedai“, odjednom reče Avijenda. „Želim da to znate. Bilo da Dailin poživi ili umre, neće biti razlike. Nikada ne bih upotrebila ovo“ – malčice podiže jedno koplje – „protiv bilo koje žene. A vi ste Aes Sedai.“ Egvena iznenada shvati da ona pokušava njih da umiri.

„Znam to“, odvrati Elejna, kao da se obraća Avijendi, ali pogledom kaza Egveni da su reči namenjene njoj. „Niko ne zna mnogo o vašem narodu, ali učili su me kako Aijeli nikada neće povredi ti neku ženu, sem ako nije – kako ste ono rekle? – udata za koplje.“

Bain je izgleda mislila kako Elejna ponovo ne shvata. „To baš i nije tako, Elejna. Ako bi me oružjem napala žena koja nije udata za koplje , prebila bih je na licu mesta. Muškarac... Muškarac bi možda pomislio da je žena iz vaših zemalja udata ako nosi oružje; ne znam. Muškarci mogu biti čudni.“

„Naravno“, kaza Elejna. „Ali sve dok vas ne napadnemo oružjem, nećete pokušati da nas povredite.“ Sve četiri Aijelke se zapanjiše, a ona krajičkom oka značajno pogleda Egvenu.

Egvena se ipak držala saidara. To što je Elejna nešto naučila ne mora da znači kako je to tačno, čak i ako Aijelke to isto pričaju. A i bilo je... dobro držati se saidara.

Ninaeva podiže Dailininu glavu i poče da joj sipa u usta napitak od biljne mešavine. „Pij“, odlučno kaza. „Znam da ima ružan ukus, ali sve ispij.“ Dailin proguta, zagrcnu se, i ponovo proguta.

„Čak ni tada, Aes Sedai“, reče Avijenda Elejni. Ali gledala je Dailin i Ninaevu. „Priča se da smo nekada, pre Slamanja sveta, služile Aes Sedai, mada nema priče koja kaže na koji način. Omanule smo u toj službi. Možda smo zbog tog greha u Trostrukoj zemlji; ne znam. Niko ne zna koji je to greh bio, izuzev možda Mudrih, ili poglavara klanova, a oni neće da kažu. Rečeno je da će nas Aes Sedai, ako ih ponovo izneverimo, sve uništiti.“

„Sve to ispij“, promrmlja Ninaeva. „Mačevi! Mačevi i mišići, ali nimalo mozga!“

„Mi nećemo da vas uništimo“, odlučno odvrati Elejna, a Avijenda klimnu.

„Kako kažeš, Aes Sedai. Ali sve stare priče govore jedno: nikada se ne smemo boriti protiv Aes Sedai. Ako sručiš na mene svoje munje i kobnu vatru, plesaču s njima, ali te neću povrediti.“

„Probadanje ljudi“, prosikta Ninaeva. Spusti Dailininu glavu i položi joj šaku o čelu. Dailin ponovo sklopi oči. „Probadanje žena!“ Avijenda se promeškolji s noge na nogu i ponovo namršti. Nije bila jedina među Ai jelkama.

„Kobna vatra“, kaza Egvena. „Avijenda, šta je kobna vatra?“

Aijelka se sada na nju namršti. „Zar ne znaš, Aes Sedai? Stare priče kažu kako su je Aes Sedai koristile. Po pričama, to je nešto užasno, ali ništa više od toga ne znam. Kaže se da smo mnogo šta zaboravili što smo nekada znali.“

„Možda je i Bela kula mnogo šta zaboravila“, odvrati Egvena. Znala sam šta je to u onom... snu, ili šta je već bio. Bilo je podjednako stvarno kao Tel’aran’riod. Kladila bih se u to, čak i s Metom.

„Nemaju pravo!“ – prasnu Ninaeva. „Niko nema pravo da tako ranjava! To nije pravedno!“

„Da li je ljuta?“ – s nelagodom upita Avijenda. Čijad, Bain i Džolijen zabrinuto se zgledaše.

„Sve je u redu“, odgovori Elejna.

„I bolje od toga“, dodade Egvena.„Jeste ljuta, i to je mnogo bolje no samo u redu.“ Ninaevu odjednom okruži sjaj saidara – Egvena se nagnu, pokušavajući da vidi šta radi, kao i Elejna – a Dailin se trže, razrogači oči i vrisnu. Tren kasnije Ninaeva joj pomože da ponovo legne, a sjaj zamre. Dailin sklopi oči, i ležala je boreći se za vazduh.

Videla sam, pomisli Egvena. Ja... mislim da jesam. Nije bila sigurna da li joj je pošlo za rukom da razazna sve te silne tokove, a kamoli kako ih je Ninaeva utkala. Ono što je Ninaeva u trenu uradila bilo je kao da neko s povezom preko očiju istovremeno tka četiri čilima.

Ninaeva krvavim zavojima obrisa Dailinin trbuh, razmazavši jarko-crvenu svežu krv i crne ostatke osušene stare krvi. Nije bilo ni rane, ni ožiljka. Samo zdrava koža, znatno bleđa od Dailininog lica.

Ninaeva se namršti, pokupi krvavu tkaninu, ustade i baci je u reku. „Operite ostatak toga sa nje“, reče, „i obucite je. Hladna je. I spremite se da je nahranite. Biće gladna.“ Klekla je kraj vode da opere ruke.