Džolijen drhtavo dodirnu Dailin tamo gde je bila rana; kada dotače glatku kožu zapanjeno uzdahnu, kao da nije verovala sopstvenim očima.
Ninaeva se ispravi, obrisavši ruke o plašt. Egvena morade da prizna da je za brisanje vuna daleko bolja od svile ili somota. „Rekla sam da je obrišete i obučete“, prasnu Ninaeva.
„Da, Mudra“, smesta odvrati Džolijen, pa ona, Čijad i Bain skočiše da poslušaju.
Avijenda prsnu u kratak smeh, smeh skoro na ivici suza. „Čula sam da Mudra iz septe Krezubi vrh može ovo da radi, i još jedna u septi Četiri rupe, ali oduvek sam verovala da je to puko hvalisanje.“ Duboko udahnu, povrativši samopouzdanje. „Aes Sedai, dužnik sam ti. Moja voda je tvoja, i dobrodošla si u hladu moje septe. Dailin je moja drugosestra.“ Vide da je Ninaeva nije razumela pa dodade: „Ona je kći sestre moje majke. Blizak rod., Aes Sedai. Dugujem ti krv.“
„Ako budem htela da prolivam krv“, suvo odvrati Ninaeva, „proliću je sama. Ako želiš da mi se odužiš, reci mi da li je neki brod pristao u sledečem selu južno odavde.“
„Tamo gde su vojnici nad selom istakli barjak s belim lavom?“ – upita Avijenda. „Kada sam juče bila u izvidnici, tamo je bio brod. Stare priče spominju brodove, ali neobično je bilo videti ga.“
„Svetlost dala da je i dalje tamo.“ Ninaeva stade da odlaže prah od istucanog bilja u presavijenim papirima. „Avijenda, uradila sam šta se moglo za ovu devojku. Moramo dalje. Sada joj je potrebna samo hrana i odmor. I pokušaj da je držiš podalje od ljudi s mačevima.“
„Šta če biti, biče, Aes Sedai“, odgovori Aijelka.
„Avijenda“, kaza Egvena, „kako prelazite reke kada se tako osečate u vezi s njima? Sigurna sam da bar jedna velika reka protiče između Pustare i ovog mesta.“
„Alguenija“, reče Elejna. „Ukoliko je niste zaobišle.“
„Imate mnoštvo reka, ali na nekima je ono što zovete mostovi tamo gde je trebalo da pređemo, a druge smo mogle da pregazimo. Što se ostatka tiče, Džolijen se setila da drvo pluta.“ Pljesnu o stablo visokog belog drveta. „Ovo je veliko, ali pluta kao grana. Pronašle smo mrtva stabla i napravile... brod... mali brod, tako što smo povezale dva ili tri da bismo prešle veliku reku.“ To reče kao da je nešto sasvim svakidašnje.
Egvena se začuđeno zagleda. Da se ona nečeg toliko plaši kao što se Aijeli očigledno boje reka, da li bi mogla tako da se suoči s tim? Mislila je da ne.
„Bolje bi bilo da krenemo“, kaza Ninaeva.
„Samo trenutak“, odvrati joj Elejna. „Avijenda, zašto ste prešle sav taj put, i izložile se tolikom naporu?“
Avijenda zgađeno odmahnu glavom. „Uopšte nismo daleko došle; krenule smo među poslednjima. Mudre su na mene lajale kao divlji psi na tele, sve vreme tvrdeći da imam druge dužnosti.“ Odjednom se isceri, pokazavši ostale Aijelke. „One su se zadržale da se rugaju mojoj bedi. Tako su, barem, rekle. Ali mislim da me Mudre ne bi pustile da nije bilo njih da me prate.“
„Tražimo onog koji je predskazan“, kaza Bain. Držala je zaspalu Dailin tako da Čijad može da joj navuče košulju od smeđeg platna. „Onog Koji Dolazi Sa Zorom.“
„On će nas povesti iz Trostruke zemlje“, dodade Čijad. „Proročanstva kažu da ga je rodila Far Dareis Mai.“
Elejna se iznenađeno prenu. „Zar ne rekoste da je Devicama koplja zabranjeno da imaju decu? Sigurna sam da su me tako učili.“ Bain i Čijad ponovo se onako zgledaše, kao da je Elejna bila blizu istini, ali je ponovo promašila.
„Ako Devica rodi dete“, pažljivo objasni Avijenda, „to dete preda Mudrima svoje septe, a one ga proslede nekoj drugoj ženi, tako da se ne zna čije je to dete zaista.“ I ona je zvučala kao da objašnjava kako je kamen tvrd. „Svaka žena želi da bude pomajka takvom detetu, u nadi da će možda othraniti Onog Koji Dolazi Sa Zorom.“
„Ili može da se odrekne koplja i uzme sa muškarcem“, kaza Čijad, a Bain dodade: „Ponekad ima razloga zbog kojih se neko mora odreći koplja.“
Avijenda ih hladno pogleda, ali nastavi kao da one ništa nisu rekle. „Samo što Mudre sada kažu da ćemo ga pronaći ovde, s druge strane Zmajevog zida.
