Ponovorođeni Zmaj полностью

Pošto su neko vreme ću tke hodale, Elejna kaza: „Dobro si se pokazala, Ninaeva. S Lečenjem, ali i sa ostalim. Mislim da ni u jednom trenu nisu posumnjale da nisi Aes Sedai. Niti da mi nismo, zahvaljujući tvome držanju.“

„Bila si dobra“, trenutak kasnije reče Egvena. „Prvi put sam zaista posmatrala šta se radi kad Lečiš. Naspram toga munja deluje jednostavno.“

Ninaeva se iznenađeno nasmeši. „Hvala“, promrmlja i čupnu Egvenu za kosu kao kada je bila devojčica.

Više nisam devojčica. Taj trenutak brzo prođe i nastaviše da hodaju ćutke. Elejna glasno uzdahnu.

Brzo su prešle još milju ili nešto više, uprkos tome što su se udaljile od reke da bi zaobišle šumarke duž obale. Ninaeva je uporno ostala pri tome da se drveću ne približavaju. Egvena je smatrala budalastom zamisao da se u lugovima krije još Aijela, ali zaobilasci im nisu mnogo produžavali pešačenje – lugovi nisu bili veliki.

Elejna je, međutim, posmatrala šumarke. „Pazite!“ – iznenadno vrisnu ona.

Egvena se trže; među drvečem pojavili su se ljudi sa zavitlanim praćkama. Poseže ka saidaru, ali nešto je udari u glavu i sve se zamrači.

Egvena je osećala kako se ljulja, da se nešto pod njom kreće. Glava joj je pucala od bola. Pokuša da dodirne slepoočnice, ali nešto joj se zaseče u zglobove, a ruke joj nisu ni mrdnule.

„...bolje no da do mraka tu leže“, reče grub muški glas. „Ko zna da li će se još neki brod približiti? A ni taj čamac mi ne uliva poverenje. Propušta.“

„Bolje se nadaj da će Aden poverovati da si vido to prstenje pre no što se reši“, reče drugi čovek. „Čini mi se da ’oće debeli teret, a ne ženskinje.“ Prvi čovek promrmlja nešto prosto u vezi s onim što bi Aden mogao da radi sa svojim čamcem što propušta, a i s tovarom.

Ona žmirnu. Pred očima su joj letele srebrnaste tačke; mislila je da će povratiti na zemlju koja se ljuljala pod njom. Bila je vezana preko konja. Zglobove i članke spajao je konopac ispod konjskog trbuha, a kosa joj se vukla po zemlji.

Još je bio dan. Iskrivi vrat ne bi li videla gde je. Oko nje beše toliko dronjavih konjanika da nije videla jesu li i Ninaeva i Elejna zarobljene. Neki od njih nosili su delove oklopa – izanđali kalpak, ulubljeni oklopni prsnik ili jelek s ušivenom metalnom krljušti – ali većina je bila u kaputima, mesečima neopranim. Sudeći po mirisu, ni sami se mesecima nisu prali. Svi su nosili mačeve, bilo za pojasom ili na leđima.

Obuze je bes. I strah, ali uglavnom usijani bes. Neću da budem zatočena. Neću da budem vezana! Neću! Poseže za saidarom i glava joj se skoro rasprsnu od bola; jedva priguši jecaj.

Konj zastade na tren ispunjen vikom i škripom zarđalih šarki, a onda pođe još malo dalje. Ljudi sjahaše. Kada su se malo razišli, ona vide gde se nalazi. Oko njih je bila palisada na vrhu velike zemljane humke kružnog oblika. Palisadom su koračale lukonoše, po daščanom proširenju postavljenom taman na visini da stražari mogu da gledaju preko krajeva grubo otesanih brvana. Osim jedne niske brvnare bez prozora podignute pod zidom i još nekoliko daščara, drugih građevina nije bilo. Izuzev ljudi i konja koji upravo uđoše ostatak brisanog prostora ispunjavale su logorske vatre, sapeti konji i neoprani ljudi. Mora da ih je bilo preko stotinu. Meketanje, groktanje i kvocanje što je dopiralo iz drvenih kaveza s kozama, svinjama i živinom stapalo se s promuklom vikom i smehom u graju koja joj je zadavala glavobolju.

Pogledom pronađe Ninaevu i Elejnu, takođe vezane preko konja. Nijedna se nije mrdala; sam kraj Ninaevine pletenice vukao se po prašini dok se njen konj meškoljio. I ono malo nade nestade; da je bar jedna od njih slobodna, da pomogne pri bekstvu. Svetlosti, ne mogu podneti da ponovo budem zatvorenik. Ne ponovo. Bojažljivo, ponovo pokuša da posegne ka saidaru. Ovog puta bol nije bio tako strašan – samo kao da ju je neko kamenom udario po glavi – ali raspršio je prazninu pre no što ona stiže i da pomisli na ružu.

„Jedna od njih je budna!“ – začu se prestrašen povik.

Egvena pokuša da se omlitavi i deluje nepreteće. Tako mi Svetlosti, kako mogu da predstavljam pretnju ovako uvezana! Nek sam spaljena, moram dobiti na vremenu. Moram! „Neću te povrediti“, reče znojavom čoveku koji je jurio ka njoj. Ili pokuša da mu kaže. Nije bila sigurna koliko je uspela da izusti pre no što je nešto ponovo tresnu u glavu i preplavi je tama praćena talasom mučnine.