Ponovorođeni Zmaj полностью

Sledeči put se probudila malo lakše. Glava ju je i dalje bolela, ali ne kao pre, mada joj je sve bilo mutno. Bar me stomak ne... Svetlosti, bolje da ne mislim o tome. U ustima je osećala ukus kiselog vina i nečeg gorkog. Kroz vodoravne pukotine u grubo sklepanom zidu nazirao se sjaj svetiljki, ali ona je poleđuške ležala u mraku. Na zemlji, mislila je. Ni vrata nisu bila napravljena kako treba, ali delovala su stameno. Pokuša da se pridigne na kolena, i iznenađeno shvati da nije vezana. Izuzev tog jednog zida od brvana, ostali su bili od grubog kamena. Kroz procepe je dopiralo dovoljno svetlosti da vidi Ninaevu i Elejnu opružene na zemlji. Lice kćeri naslednice beše umrljano krvlju. Obe su ležale nepomično, samo im je disanje podizalo i spuštalo grudi. Egvena nije znala da li da ih najpre probudi ili da pogleda šta je iza zida. Samo da provirim, reče sebi. Bolje da vidim ko nas čuva pre no što ih probudim.

Reče sebi da to nije iz straha da možda neće moći da ih probudi. Dok je virila kroz jednu pukotinu blizu vrata, pomisli na Elejnino okrvavljeno lice i pokuša da se seti šta je Ninaeva uradila za Dailin.

Susedna soba bila je velika – mora da je činila sav ostatak brvnare koju je videla – i bez prozora, ali jarko osvetljena zlatnim i srebrnim svetiljkama okačenim o klinove zabijene u zidove i visoku tavanicu. Nije bilo kamina. Na podu od nabijene zemlje seljački stolovi i stolice mešali su se s pozlaćenim kovčezima sa umetnutom slonovačom. Tepih s izatkanim paunovima ležao je pored ogromnog kreveta s baldahinom, na kome behu nagomilana prljava ćebad i jastuci. Stubovi baldahina bili su bogato izrezbareni i pozlaćeni.

U sobi je sedelo ili stajalo desetak ljudi, ali svi pogledi behu uprti ka jednom krupnom svetlokosom čoveku, koji bi možda bio privlačan da mu je lice bilo čistije. Stajao je i buljio u sto sa šupljim nogama i pozlaćenim rezbarijama. Jedna šaka počivala mu je na balčaku mača, a drugom je gurkao nešto ukrug po stolu. Nije mogla da vidi šta.

Spoljna vrata se otvoriše, otkrivši da je pala noč, i uđe jedan motkast čovek bez levog uva. „Još nije doša’“, grubo kaza. Nije imao ni dva prsta na levoj šaci. „Ne volim posa’ sas njegovu sortu.“

Krupni svetlokosi čovek nije obraćao pažnju na njega. Samo je nastavio da se igra onim na stolu. „Tri Aes Sedai“, promrmlja, a onda se nasmeja. „Dobre se pare dobijaju za Aes Sedai, ako imaš petlju da pričaš s pravim kupcem. Ako si spreman za mogućnost da ti utrobu kroz usta iščupaju pokušaš li da mu prodaš mačku u džaku. Nije to bezbedan posao kao klanje posade na trgovačkim brodovima, je li, Kok? A ni tako lak, zar ne?“

Ostali se zabrinuto promeškoljiše, a onaj kome se svetlokosi obratio, zdepast čovek nemirnih očiju, nelagodno se nagnu. „One jesu Aes Sedai, Adene.“ Prepozna taj glas – beše to čovek s prostim primedbama. „Mora da jesu, Adene. Kažem ti da je prstenje dokaz!“ Aden podiže nešto sa stola, kružić koji se zlatno presijavao pod sjajem svetiljki.

Egvena zapanjeno udahnu i opipa prste. Uzeli su mi prsten!

„Ništa se to mene ne sviđa“, promrmlja onaj motkasti bez uva. „Aes Sedai. Samo jedna bi mogla da ne sve pobije. Sreća me napustila! Glup si ka’ dulek, Kok, i treba da te prekoljem. Šta ako s’ neka osvesti pre no što ni onaj dođe?“

„Proći će sati pre no što se probude.“ To reče jedan debeli, promuklog glasa i krezubog keza. „Baka me je naučila za ono sa šta smo i’ naranili. Ima da spavaju do zoru, a on će pre toga da dođe.“

Egvena pokuša da izbaci iz usta ukus kiselog vina i gorčine. "Šta god da je u pitanju, baka te je lagala. Trebalo je da te zadavi u kolevci! Pre no što taj „on“ dođe, taj što misli da može kupiti Aes Sedai – kao krvavi Seanšanin! –trebalo bi da osvesti Ninaevu i Elejnu. Dopuza do Ninaeve. Koliko je mogla da oceni, Ninaeva je spavala, tako da je jednostavno prodrma. Na njeno veliko iznenađenje, Ninaeva smesta otvori oči.

„Št...?“

Zapušila joj je usta taman na vreme da je prekine. „Zatočene smo“, prošapta. „Iza onog zida je desetak ljudi, a napolju još više. Mnogo više. Dali su nam nešto da nas uspavaju, ali nije se pokazalo vrlo uspešnim. Sećaš li se?“

Ninaeva skloni Egveninu ruku. „Sećam se.“ Glas joj beše tih i zlokoban. Namršti se i iskrivi usta, a onda se odjednom nasmeja, kratko i skoro nečujno. „Koren dobrosneva. Budale nam dadoše koren dobrosneva pomešan s vinom. Sudeći po ukusu, to vino skoro da se ukiselilo. Brzo, sećaš li se bar nečeg što sam te učila? Šta radi koren dobrosneva?“ „Umiruje glavobolje, tako da možeš da zaspiš“, podjednako tiho odgovori Egvena. I skoro jednako zlokobno, sve dok ne shvati šta je upravo rekla. „Malo te omami, ali to je sve.“ Debeli nije pazio šta mu je baka pričala. „Samo su nam pomogli da se umiri bol od udaraca u glavu.“