Upravo su tu, u dubinama Bele kule, polaznice prolazile kroz poslednji ispit pre no što postanu Prihvaćene. ili izbačene iz Kule, ako omanu. Tu dole Prihvaćene su polagale Tri zakletve pošto polože poslednji ispit. Niko, iznenada shvati, nije rekao šta biva s Prihvaćenima koje pretrpe neuspeh. Negde tu bila je i soba u kojoj se čuvalo ono malo angreala i sa’angreala, a isto tako i mesta gde su bili uskladišteni ter’angreali. Pripadnice Crnog ađaha obile su ta skladišta. Ako ili je neka iz Crnog ađaha čekala u zasedi u jednom od tih mračnih sporednih hodnika, ako ili je Šerijam vodila ne k Metu, već...
Ciknu kada Aes Sedai odjednom stade, i pocrvene kada je druge dve radoznalo pogledaše. „Razmišljala sam o Crnom ađahu“, slabašno kaza.
„Nemoj o tome da razmišljaš“, reče Šerijam. Prvi put je zazvučala kao ona stara Šerijam, brižna, a ne samo stroga. „Proći će godine pre no što Crni ađah postane tvoja briga. Ti imaš ono što mi ostale nemamo: vreme pre no što budeš morala da se nosiš s time. Mnogo vremena. Kada uđemo, stanite uz zid i ćutite. Dozvoljeno vam je da prisustvujete, ne da ometate ili da se mešate.“ Otvorila je jedna vrata prevučena sivim metalom izrađenim tako da je ličio na kamen.
U prostranoj četvrtastoj sobi iza njih, s golim zidovima od bledog kamena, jedini nameštaj bio je dugi kameni sto na sredini, prekriven belom tkaninom. Na tom stolu ležao je Met, potpuno odeven, bez kaputa i čizama, sklopljenih očiju i lica tako upalog da se Egveni priplakalo. Disao je teško i šumno. Bodež iz Šadar Logota bio mu je u koricama za pojasom. Rubin u dršci kao da je sakupljao svetlost, sijajući kao neko zlokobno crveno oko uprkos svetlosti desetina svetiljki, pojačanoj svetlim zidovima i belim podom.
Amirlin Tron stajala je kod Metove glave, a Leana kod stopala. Niz jednu stranu stola poredale su se četiri Aes Sedai, a još tri niz drugu. Šerijam se pridruži tim trima. Jedna od njih bila je i Verin. Egvena prepozna Serafel, još jednu Smeđu sestru, Alanu Mosvani iz Zelenog ađaha, i Anaiju iz Plavog, koji je bio i Moirainin Ađah.
I Alana i Anaija podučavale su je kako da se otvori ka Istinskom izvoru, kako da se preda saidaru kako bi mogla da ovlada njime. A između dolaska u Belu kulu i odlaska, Anaija mora da ju je pedeset puta proverila u nastojanju da utvrdi je li Snevač. Provere ni do kakvog zaključka nisu dovele, ali ju je neupadljiva i brižna Anaija, s tim toplim osmehom koji joj je bio jedina lepota, stalno zvala na još provera, neumoljivo poput lavine.
Ostale nije poznavala, izuzev jedne žene hladnog pogleda, za koju je mislila da je Bela. Amirlin i Čuvar nosile su svoje ešarpe, naravno, ali nijedna druga ni po čemu se nije odlikovala, izuzev prstenja Velike zmije i bezvremenih lica Aes Sedai. Nijedna ni pogledom nije udostojila Egvenu i druge dve.
Uprkos spoljašnjoj smirenosti žena oko stola, Egveni se učini da vidi znake nesigurnosti. Anaijina stisnuta usta. Neznatno mrštenje Alaninog prelepog tamnog lica. Žena hladnog pogleda neprestano je zaglađivala haljinu preko bedara, očigledno ne shvatajući šta radi.
Jedna Aes Sedai koju Egvena nije znala stavi na sto jednostavnu dugu i usku kutiju od izglačanog drveta, i otvori je. Iz gnezda od crvene svilene postave Amirlin izvadi beli štapić nalik na flautu, dužine njene podlaktice. Izgledao je kao da je od kosti, ili slonovače, ali nije bio ni od jednog ni od drugog. Niko živi nije znao od čega je bio načinjen.
Egvena nikada ranije nije videla taj štapić, ali ga je prepoznala iz predavanja koje je Anaija održala polaznicama. Bio je to jedan od nekoliko sa’angreala, a možda i najmoćniji, koji je Kula posedovala. Sa’angreali, naravno, sami po sebi nisu imali neku moć – bili su jednostavno sprave za sakupljanje u žižu i uvećavanje onoga što neka Aes Sedai može da usmerava – ali s tim štapićem, snažna Aes Sedai mogla bi da sruši zidove Tar Valona.
Egvena uhvati Ninaevu i Elejnu za ruke.
„Ja ću stapati tokove“, kaza Amirlin. „Budite na oprezu. Moć potrebna da prekine vezu s bodežom i Izleči štetu koju je načinio lako bi mogla da ga ubije. Ja ću sakupljati Moć u žižnu tačku. Počnimo.“ Obema rukama ispruži štapić pred sebe, tako da je bio iznad Metovog lica. I dalje u nesvesti, on odmahnu glavom i čvršće stisnu dršku bodeža, mrmljajući nešto što je zvučalo kao poricanje.
