Met je dugo samo gledao u tavanicu. Jedva da je i primetio kada je služavka došla s parčetom pite i još jednim ibrikom mleka, ponevši poslužavnik s praznim posuđem kada je otišla. Od toplog mirisa jabuka i začina stomak mu glasno zakrča, ali ni na to nije obraćao pažnju. Amirlin je mislila da ga drži kao ovcu u toru, a Selena...
Mora da postoji neki izlaz iz Tar Valona, neki izlaz iz njihovih klopki. Kada bude prešao reku, moći će da se drži podalje od šaka Aes Sedai, Selene i Prijatelja Mraka. Bio je uveren u to. Mora da postoji neki izlaz. Samo mora da sagleda stvari iz svih uglova.
Pita na stolu se ohladila.
Žureći niz slabašno osvetljen hodnik Egvena obrisa ruke ubrusom. Već ili je dvaput oprala, ali i dalje su joj bile masne. Nije ni sanjala da na svetu postoji toliko šerpi. A danas je bio dan za pečenje, tako da su čitava vedra pepela morala da se izbace iz pećnica, ognjišta da se očiste, stolovi istrljaju sitnim peskom tako da zasijaju, a podovi da se izribaju. Belu haljinu zamazao joj je pepeo i masnoća, leđa su je bolela i želela je da legne u svoj krevet, ali Verin je došla u kuhinju, navodno da naruči obrok da joj se donese u sobu, i u prolazu je šapatom pozvala.
Verin je imala odaje iznad biblioteke, u hodnicima koje je koristilo svega još nekoliko drugih Smeđih sestara, punim prašine kao da su žene što su ovde živele bile suviše zauzete drugim stvarima da bi se baktale terajući sluge da čiste. Krivudavi i zamršeni prolazi ponekad bi se neočekivano uzdizali ili spuštali. Tapiserija je bilo malo, s jarkim šarama zatamnjenim, jer su i one očigledno čišćene podjednako retko kao i sve ostalo. Mnoštvo svetiljki nije gorelo, tako da je hodnik bio u sumraku. Egvena je mislila kako u njemu nema nikog sem nje, izuzev bleska beline dalje pred njom – to je možda neka polaznica ili sluškinja žurila po nekakvom poslu. Egvenini koraci odjekivali su po golim crno-belim pločama na podu. Nimalo utešno mesto za nekoga ko razmišlja o Crnom ađahu.
Pronašla je ono što joj je Verin rekla da traži: vrata od tamnog drveta na kraju jednog uspona, pored prašnjave tapiserije što je prikazivala kralja na konju kako prihvata predaju nekog drugog kralja. Verin joj je rekla imena tih ljudi, mrtvih stotinama godina pre no što se Artur Hokving rodio; Verin je uvek znala takve stvari – ali Egvena nije mogla da se seti kako su se zvali, ni oni niti davno nestale zemlje kojima su vladali. Ali to je bila jedina tapiserija koju je videla a da se poklapala s Verininim opisom.
Ako bi se izuzeo zvuk njenih koraka, hodnik je delovao još praznije no ranije, i više preteći. Zakuca na vrata i žurno uđe čim se začu jedno odsutno: „Ko je? Napred.“
Ah jedva da je koraknula u sobu, kad zastade i zapanjeno se zagleda. Police su potpuno prekrivale zidove, izuzev tamo gde su jedna vrata vodila, mora biti, u unutrašnje odaje i tamo gde su bile okačene mape, često više njih jedna preko druge, i nešto nalik na karte noćnog neba. Prepoznala je imena nekih sazvežđa – Orač i Kola sena, Strelac i Pet sestara – ali druga joj behu nepoznata. Skoro svaka ravna površina beše prekrivena knjigama, papirima i svicima, sa svakakvim neobičnim predmetima između tih gomila, a ponekad i na njima. Neobični stakleni ili metalni oblici, lopte i cevi međusobno povezani, krugovi unutar drugih krugova stajali su među kostima i lobanjama svih mogućih oblika i izgleda. Nešto kao napunjena smeđa sova, ne veća od Egvenine šake, stajalo je na nečemu što je izgleda bila lobanja belog guštera, ali to je bilo nemoguće, jer je lobanja bila duža od njene ruke i puna krivih zuba veličine njenih prstiju. Svećnjaci behu nasumično raštrkani po sobi, tako da je negde bilo dobro osvetljeno dok su se ponegde okupljale senke, a ponegde se činilo da bi lako mogao izbiti požar. Sova trepnu, a Egvena poskoči.
