„Ah, da“, reče Verin. Sedela je za stolom zakrčenim poput svega ostalog u sobi i pažljivo držala stranicu istrgnutu iz knjige. „To si ti. Da.“ Primetila je kako Egvena postrance pogleduje sovu i odsutno rekla: „Lovi miševe. Oni jedu papir.“ Pokretom ruke obuhvatila je čitavu sobu, pa se prisetila stranice koju je držala. „Ovo je zadivljujuće. Rozel iz Esama tvrdila je da je Slamanje preživelo preko stotinu stranica, a ona bi trebalo da zna, budući da je to napisala jedva dve stotine godina nakon toga, ali koliko ja znam, samo je ovaj jedan odlomak ostao. Možda čak i samo ovaj primerak. Rozel je pisala kako se u njemu kriju tajne s kojima svet nije spreman da se suoči, i da neće otvoreno govoriti o njima. Hiljadu puta sam pročitala ovu stranicu, pokušavajući da razotkrijem šta znači.“
Sićušna sova ponovo trepnu ka Egveni. Ona pokuša da je ne gleda. „Šta tu piše, Verin Sedai?“
Verin trepnu, baš kao sova. „Šta piše? To je doslovni prevod, pazi, i zvuči skoro kao Visoki govor. Slušaj:
„Ne znam“, odgovori Egvena. „Ne sviđa mi se.“
„Pa i zašto bi, dete? Zašto bi ti se i sviđalo, i zašto bi ga razumela? Ja ga skoro četrdeset godina proučavam, i ni ja ga ne razumem, niti mi se sviđa.“ Verin pažljivo stavi stranicu u svilom postavljene korice od tvrde kože, a onda opušteno baci korice na neke naslagane hartije. „Ali nisi zbog toga došla.“ Počela je da pretura po stolu, mrmljajući sebi u bradu. Nekoliko puta jedva je uhvatila gomilu knjiga ili rukopisa pre no što su popadali. Naposletku pronađe nekoliko stranica ispunjenih sitnim zamršenim rukopisom i povezanih uzicom. „Evo, dete. Sve što je poznato o Lijandrin i ženama koje su s njom otišle. Imena, godine, Ađasi, gde su rođene. Sve što sam u zapisima mogla da pronađem. Čak i kakve su bile dok su učile. Takođe i ono što znamo o ter’angrealima koje su uzele, iako to nije mnogo. Uglavnom samo opisi. Ne znam da li će ovo imalo pomoći. Ništa korisno nisam ovde videla.“
„Možda će neka od nas nešto primetiti.“ Iznenadni nalet sumnje potpuno je zatekao Egvenu.
Aes Sedai ponovo trepnu, a onda odmahnuvši glavom zanemari svoju pomisao, kakva god da je bila. „Taj spisak što sam ti dala može se pokazati bitnim, a možda je samo traćenje hartije, ali nije jedini razlog zbog koga sam te pozvala.“ Stala je da premešta stvari po stolu, povećavajući neke nestabilne gomile, da bi načinila mesta. „Koliko sam shvatila Anaiju, možda ćeš postati Snevač. Poslednja je bila Korijanin Nedeal, pre četiri stotine sedamdeset tri godine. A po onome što sam iz zapisa saznala, jedva da je zaslužila taj naziv. Biće zanimljivo videti da li ćeš ga ti zaslužiti.“
„Proveravala me je, Verin Sedai, ali nije utvrdila da li moji snovi zaista predskazuju budućnost.“
„To je samo deo onoga što Snevač radi, dete. Možda i najmanji deo. Po mom mišljenju, Anaija je suviše spora u podučavanju. Pazi.“ Jednim prstom Verin povuče izvestan broj paralelnih linija preko raščišćenog prostora na stolu. Jasno su se videle u prašini preko starog voska kojim je sto nekada bio izglačan. „Neka ove linije predstavljaju svetove koji bi možda postojali da su različiti izbori bih napravljeni, da su stvari pošle drugim putem na većim skretanjima u Šari.“
„Svetovi do kojih se stiže Putnim kamenovima“, reče Egvena, da pokaže kako je slušala Verinina predavanja na putu od Tomanske glave. Kakve li je veze to imalo s pitanjem da li je ona ili nije Snevač?
