Ponovorođeni Zmaj полностью

Egvena pusti da je Šerijam u tišini vuče naniže. Srce joj je sišlo u pete. Ninaeva nije bila predusretljiva u vezi s onim što se dešavalo kada je ona postajala Prihvaćena. Nije o tome htela da kaže ništa izuzev mrgodno: Mrzim Aes Sedai! Kada se staza naposletku duboko ispod Kule okončala širokim hodnikom, Egvena je sva drhtala.

Hodnik je bio jednostavan i bez ikakvih ukrasa. Bleda stena kroz koju je načinjen bila je izglačana, ali ništa sem toga, a tek na samom kraju stajala su tamna drvena vrata, visoka i široka kao kapija neke tvrđave, i podjednako jednostavna, mada fine izrade. Ta velika vrata bila su tako dobro postavljena da ih je Šerijam s lakoćom otvorila i povukla Egvenu za sobom u prostranu zasvođenu odaju.

„Bilo je krajnje vreme!“ – prasnu Elaida. Stajala je sa strane, pored stola na kome su bila tri velika srebrna putira. Nosila je svoj šal crvenog oboda.

Odaja beše osvetljena svetiljkama na visokim stalcima i onim što se nalazilo tačno ispod središta kupole. Tri zaobljena srebrna luka, taman toliko visoka da se kroz njih prođe, postavljena na debelom srebrnom prstenu. Krajevi su im se dodirivali tamo gde su se spajali s prstenom. Ispred svake tačke gde su se lukovi spajali s prstenom na golom kamenu sedela je prekrštenih nogu po jedna Aes Sedai. Sestra iz Zelenog ađaha bila je Alana, ali Egvena nije prepoznala ni Žutu, ni Belu sestru.

Okružene sjajem saidara, tri Aes Sedai ukočeno su gledale ka lukovima, a unutar srebrne strukture u odgovor zatreperi neki sve jači sjaj. To je bio ter’angreal, i za šta god da je u Dobu legendi bio načinjen, sada su polaznice prolazile kroz njega da bi postale Prihvaćene. Kada uđe, Egvena će morati da se suoči sa svojim strahovima. Tri puta. Bela svetlost unutar lukova više nije treperila; držala se njih kao da je zatočena, ali ispunila je čitav njihov prostor, čineći ga neprozirnim.

„Polako, Elaida“, spokojno odvrati Šerijam. „Uskoro ćemo završiti.“ Okrete se ka Egveni. „Polaznice imaju tri prilike za ovo. Dvaput možeš odbiti da uđeš, ali ako treći put odbiješ, bivaš zauvek izbačena iz Kule. Tako se to obično radi, a ti svakako imaš pravo da odbiješ, ali mislim da Amirlin neće biti zadovoljna ako to učiniš.“

„Ne bi trebalo ni da joj je pružena ova prilika.“ Elaidin glas beše kao od gvožđa, a ni lice ništa mekše. „Nije me briga koliki joj je potencijal. Trebalo bi da bude izbačena iz Kule. Ili, ako ne to, određena da sledečih deset godina riba podove.“

Šerijam oštro pogleda Crvenu sestru. „Nisi bila tako odlučna kada je reč bila o Elejni. Zahtevala si da budeš deo ovoga, Elaida – možda zbog Elejne – i ispunićeš svoj deo i za ovu devojku, kao što bi i trebalo, ili ćeš otići, a ja ću pronaći neku drugu.“ Dve Aes Sedai gledale su se sve dok Egvena nije pomislila da će ih okružiti sjaj Jedne moći. Naposletku, Elaida zabaci kosu i glasno šmrknu.

„Ako se već mora, završimo s tim. Pruži toj bednoj devojci priliku da odbije, i gotovo. Već je kasno.“

„Neću odbiti.“ Egvenin glas zadrhta, ali ona se smiri i diže glavu. „Želim da nastavim.“

„Dobro“, reče Šerijam. „Dobro. Sada ću ti reći dve stvari koje nijedna žena ne čuje dok ne stane tu gde i ti. Kada jednom počneš, moraš ići do kraja. Ako u bilo kom trenutku odbiješ, bićeš izbačena iz Kule, baš kao da si treći put odbila. A drugo, tragati, težiti nečemu, isto je što i suočiti se s opasnošću.“ Zvučala je kao da je to rekla već mnogo puta. U očima joj se naziralo saosećanje, ali lice joj beše skoro podjednako strogo kao Elaidino. To saosećanje preplašilo je Egvenu više no strogost. „Neke žene su ušle i nikada više nisu izašle. Kada je ter’angrealu bilo dozvoljeno da utihne, one – nisu – bile – tu. I nikada više nisu viđene. Ako želiš da preživiš, moraš biti nepokolebljiva. Zastani, spotakni se, i...“ Izraz Šerijaminog lica nadomesti neizgovorene reči. Egvena zadrhta. „Ovo je tvoja poslednja prilika. Ako sada odbiješ, računaće ti se samo kao prvi put. Moći ćeš još dvaput da pokušaš. Ako sada prihvatiš, nema više vraćanja. Nema srama u odbijanju. Ni ja prvi put nisam mogla. Izaberi.“

Nisu ni izašle? Egvena s teškom mukom proguta knedlu. Želim da postanem Aes Sedai. A najpre moram da postanem Prihvaćena. „Prihvatam.“ Šerijam klimnu. „Onda se spremi.“

Egvena trepnu, a onda se seti. Morala je da uđe naga. Savi se da spusti svežanj papira koji je dobila od Verin – i stade da okleva. Ako ih tu bude ostavila, Šerijam ili Elaida mogle bi da ih pročitaju dok ona bude u ter’angrealu. Mogle bi da pronađu manji ter’angreal u torbici. Ako bude odbila, moći će da ih sakrije, možda da ih ostavi kod Ninaeve. Stade joj dah. Sada ne mogu da odbijem. Već sam počela.

„Jesi li već odlučila da odbiješ, dete?“ – upita Šerijam i namršti se. „Znajući šta to znači ovog časa?“

„Ne, Aes Sedai“, smesta odvrati Egvena. Žurno se skide i složi odeću, a onda preko nje stavi torbicu i papire. To će morati da bude to.