Niko ne zna odgovor. Neke misle da možda one koje se ne vrate odluče da ostanu jer su pronašle neko srećnije mesto, i tamo žive svoj život.“ Glas joj dobi na oštrini. „Ako je tamo stvarnost, a one su izabrale da ostanu, onda se nadam da ne žive ni najmanje srečno. Nimalo ne sažaljevam one što beže od odgovornosti.“ Glas joj malo omekša. „Ja lično ne verujem da je ono tamo stvarno. Ali opasnost jeste. Zapamti to.“ Stade ispred sledećeg luka ispunjenog svetlošću. „Jesi li spremna?“
Premestivši se s noge na nogu, Egvena klimnu, a Šerijam je pusti.
„Drugi put je za ono što jeste. Put nazad ukazaće se samo jednom. Budi nepokolebljiva.“
Egvenu prože drhtavica.
Pogledala je haljinu na sebi, od plave svile opšivene biserima, svu prašnjavu i pocepanu. Podigavši pogled shvati da stoji među ruševinama neke velike palate. Kraljevske palate Andora, u Kaemlinu. Znala je to, i poželela da vrišti.
Svet nije bio onakav kakav je želela da bude. Nije mogla bez plakanja da razmišlja o tome, ali odavno je isplakala sve suze, a svet je bio kakav je bio. I očekivala je da vidi ruševine.
Ne obazirući se na cepanje haljine, ali pazeći kao miš da ne načini ni šušnja, popela se preko jedne gomile šuta i provirila ka zavojitim ulicama Unutrašnjeg grada. Na sve strane ruševine i propast, zgrade kao da su ih luđaci pokidali, guste perjanice dima dizale su se s vatri koje su još gorele. Bilo je ljudi na ulicama, družina naoružanih ljudi koji su vrebali i tragali. I Troloka. Ljudi su se držali podalje od Troloka, a Troloci režali na njih i smejali im se svojim grubim grlenim smehom. Ali poznavali su jedni druge, radili zajedno.
Niz ulicu je dolazio Mirdraal. Njegov crni plašt nežno se zanosio od koraka, čak i kad bi vetar pronosio prašinu i smeće pored. I ljudi i Troloci drhtali su pod njegovim bezokim pogledom. „Lovite!“ Glas mu je zvučao kao da se nešto odavno mrtvo pretvara u prah. „Nemojte samo da stojite tu i da se tresete! Nađite ga!“
Egvena skliznu nazad niz gomilu stumbanog kamenja što je tiše mogla.
Ona stade, i uplaši se da joj je to prošaptao neki Nakot Senke. Ali na neki način, bila je sigurna da nije tako. Obazrevši se preko ramena upola u strahu da če ugledati Mirdraala, požuri napred u srušenu palatu. Pentrala se preko palih greda i protiskivala između teških blokova izvaljenog kamenja dok je napredovala. Jednom je stala na žensku ruku koja je štrcala ispod hrpe gipsa i cigala što su nekada bili pregradni zid, a možda i deo poda na spratu iznad. Nije primetila tu ruku ništa više no što je primetila prsten Velike zmije na jednom prstu. Izvežbala je sebe da ne vidi mrtve sahranjene na smetlištu koje su Troloci i Prijatelji Mraka napravili od Kaemlina. Ništa nije mogla da uradi za mrtve.
Proguravši se kroz uzani procep, gde je pao deo tavanice, našla se u odaji napola zakopanoj pod onim što je nekada bilo iznad nje. Rand je ležao s teškom gredom preko pojasa, nogu skrivenih pod kamenim blokovima koji su ispunili pola sobe, lica umrljanog prašinom i znojem. Kad mu se približila, on otvori oči.
„Vratila si se.“ Reči su bile hrapave, jedva istisnute. „Bojao sam se da... Nije bitno. Moraš mi pomoći.“
Ona umorno sede na pod. „Vazduhom bih mogla s lakoćom da podignem tu gredu, ali čim se ona pomeri, sve ostalo srušiće se pravo na tebe. Na nas oboje. Ne mogu sve to, Rande.“
Nasmejao se ogorčeno i bolno, ali zamuknu skoro čim je počeo. Lice mu obli svež znoj i on s naporom progovori: „I sam bih mogao da pomerim gredu. Znaš to. I gredu i kamenje iznad, sve to. Ali da bih to uradio, moram da pustim sebe, a tome ne mogu da verujem. Ne mogu da verujem...“ Zaćutao je, boreći se za dah.
„Ne razumem“, odgovori polako ona. „Da se pustiš? Čemu ne možeš da veruješ?“
„Ludilo, Egvena. Uspelo – mi – je – da – ga – zadržim.“ Ona se naježi od njegovog isprekidanog smeha. „Ali sav sam u tome. Ako popustim, makar malo, makar na trenutak, ludilo će me savladati. Tada me neće biti briga šta radim. Moraš mi pomoći.“
„Kako, Rande! Isprobala sam sve što znam. Reci mi kako, i učiniću to.“
On ispruži ruku, umalo dosegnuvši bodež koji je golog sečiva ležao u prašini. „Bodež“, prošapta. Ruka mu se bolno vrati nazad do grudi. „Ovde. U srce. Ubij me.“
Zapanjeno je zverala u njega, pa u bodež, kao da su zmije otrovnice. „Ne! Rande, neću. Ne mogu! Kako možeš tako nešto da tražiš od mene?“
