Ponovorođeni Zmaj полностью

To je čista glupost, reče sama sebi. Moram da znam, ako hoću da mu pomognem. I ona je imala svoju tajnu, koje se plašila i dok je pokušavala da je odgonetne. Ninaeva ju je učila o bilju, učila Egvenu da jednog dana postane Mudrost umesto nje. Ninaevini lekovi često su bili skoro čudesno uspešni: rane bi zaceljivale skoro bez ožiljka, oni što su već bili jednom nogom u grobu oporavljali su se od bolesti. Ali Egvena je već triput izlečila nekoga od koga je Ninaeva odustala, misleći da će umreti. Tri puta je sela da drži ljude za ruku dok im otkucava poslednji čas, i videla ih gde ustaju sa samrtničke postelje. Ninaeva ju je detaljno ispitivala šta je uradila, koje je biljke upotrebila, u kojoj mešavini. Do sada, nije smogla hrabrosti da prizna kako nije uradila ništa. Nešto mora da sam uradila. Jednom bi to možda bila slučajnost, ali tri puta... Moram da otkrijem. Moram da naučim. Od toga joj zazuja u glavi, kao da su joj reči odjekivale unutar lobanje. Ako sam mogla nešto za njih da uradim, mogu da pomognem i svom mužu.

„Daj mi da pokušam, Rande“, reče. Kad je ustala, kroz otvorena vrata vide pred kućom srebrni luk ispunjen belom svetlošću. Put nazad ukazaće se samo jednom. Budi nepokolebljiva. Dvaput koraknu ka vratima pre no što zastade.

Stajala je osvrćući se ka Džoiji u kolevci i Randu koji se i dalje držao za glavu i gledao je kao da se pita kuda to ona ide. „Ne“, reče. „Ne, ovo je ono što želim. Ovo je ono što želim! Zašto ne mogu i ovo da imam?“ Nije razumela sopstvene reči. Naravno da je to želela, a to je i imala.

„Šta to želiš, Egvena?“ – upita Rand. „Ako je to bilo šta što mogu da dobavim, znaš da hoću. Ako ne mogu da dobavim, napraviću.“

Put nazad ukazaće se samo jednom. Budi nepokolebljiva.

Ona načini još jedan korak prema vratima. Srebrni luk ju je dozivao. Nešto ju je s druge strane čekalo. Nešto što je želela više no bilo šta na svetu. Nešto što je morala da uradi.

„Egvena, ja...“

Iza nje nešto pade. Osvrnu se i vide Randa na kolenima kako se, pognut, obema rukama drži za glavu. Bol ga nikada ranije nije tako jako pogodio. Šta li će se posle ovoga desiti?

„Ah, Svetlosti!“ – prodahta on. „Svetlosti! Boli! Svetlosti, boli gore no ikada! Egvena?“

Budi nepokolebljiva.

Čekalo ju je. Nešto što je morala da uradi. Morala. Načini još jedan korak. Bilo je teško, teže od ičega u njenom životu. Napolje, prema luku. Iza nje, Džoija je plakala.

„Egvena? Egvena, ne mogu...“ Reči mu prekide glasno stenjanje.

Nepokolebljiva.

Ona ispravi leđa i nastavi da korača, ali nije mogla da spreči suze da joj se slivaju niz obraze. Randovo ječanje pretvori se u vrisak, prigušivši Džoijin smeh. Krajičkom oka Egvena vide Tama kako dolazi, trčeći koliko god ga noge nose.

Ne može da pomogne, pomisli, a suze se pretvoriše u jecanje. On ništa ne može da uradi. Ali ja mogu. Ja mogu.

Zakorači u svetlo i bi spaljena.

Drhteći i jecajući, Egvena iskorači iz istog luka kroz koji je ušla. Sećanje nagrnu kad ugleda Šerijamino lice. Hladna čista voda ispirala je suze dok joj je Elaida polako preko glave praznila srebrni putir. I dalje je plakala; mislila je kako nikada neće stati.

„Oprana si“, izjavi Elaida, „od grehova koje si možda počinila, i onih počinjenih protiv tebe. Oprana si od zlodela koje si možda počinila, i onih počinjenih protiv tebe. Dolaziš nam čista u srcu i duši.“

Svetlosti, pomisli Egvena dok joj se voda slivala niz telo, neka tako bude. Može li voda oprati ono što sam učinila? „Zvala se Džoija“, reče kroz jecaje, obraćajući se Šerijam. „Džoija. Ništa ne može biti vredno onoga što sam upravo... onoga što sam...“

„Da se postane Aes Sedai mora se platiti cena“, odgovori Šerijam, ali u očima joj se ponovo videlo saosećanje, jače no ranije. „Uvek postoji cena.“

„Je li to bilo stvarno? Jesam li sanjala?“ Jecaji progutaše ono što je htela da kaže. Jesam li ga ostavila da umre? Jesam li napustila svoje dete?

Šerijam je obgrli oko ramena i povede je oko kruga s lukovima. „Svaka žena koju sam posmatrala kako odatle izlazi postavila je to pitanje.