Ponovorođeni Zmaj полностью

Pored ter’angreala, Alana iznenada progovori. „Oseća se neka vrsta brujanja.“ Nije skidala pogled s lukova. „Skoro odjek. Ne znam odakle.“

„Zar nešto nije u redu?“ – oštro upita Šerijam. I ona je zvučala iznenađeno. „Neću da pošaljem ženu unutra ako nešto nije u redu.“

Egvena čežnjivo pogleda naslaganu odeću. Molim te, da, Svetlosti, neka nešto ne bude u redu. Nešto zbog čega ću moći da sakrijem one papire, a da ne odbijem da uđem.

„Ne“, odvrati Alana. „To je kao da ti bajtmi zuji oko glave dok pokušavaš da razmišljaš, ali ne meša se. Ne bih to ni spomenula, samo što se nikada ranije tako nešto nije desilo, koliko ja znam.“ Odmahnula je glavom. „Sada ga nema.“

„Možda“, suvo kaza Elaida, „druge nisu mislile kako je takva sitnica vredna pominjanja.“

„Hajde da nastavimo.“ U Šerijaminom glasu čulo se kako više neće trpeti ometanja. „Dođi.“

Uz poslednji pogled ka svojoj odeći i skrivenim papirima, Egvena pođe za njom prema lukovima. Kamen joj je pod bosim stopalima bio hladan poput leda.

„Koga dovodiš sa sobom, sestro?“ – zapoja Elaida.

Nastavivši odmereno da korača Šerijam odgovori: „Jednu koja je došla kao kandidat za Prihvatanje, sestro.“ Tri Aes Sedai oko ter’angreala nisu se ni makle.

„Da li je spremna?“

„Spremna je da za sobom ostavi šta je bila, prođe kroz svoje strahove, i bude Prihvaćena.“

„Zna li čega se plaši?“

„Nikad se s time nije suočila, ali sada je spremna.“

„Onda, neka se suoči sa svojim strahovima.“ Čak i kroz tu formalnost, osećalo se zadovoljstvo u Elaidinom glasu.

„Prvi put je“, kaza Šerijam, „za ono što je bilo. Put natrag ukazaće se samo jednom. Budi nepokolebljiva.“

Egvena duboko udahnu i zakorači napred, kroz luk i u sjaj. Svetlost je proguta.

„Svratio je Džaim Dotri. Torbar je doneo neke neobične vesti iz Baerlona.“

Egvena podiže pogled s kolevke koju je ljuljala. Rand je stajao u dovratku. Na trenutak joj se zavrte u glavi. Zbunjeno pogleda od Randa – moj muž – do deteta u kolevci – moja kći – i nazad.

Put nazad ukazaće se samo jednom. Budi nepokolebljiva.

To nije bila njena misao, već nekog bestelesnog glasa koji joj je mogao biti u glavi, i ne, mogao je biti i muški i ženski, ali bezosećajan i neprepoznatljiv. Nekako, nije joj delovao strano.

Trenutak čuđenja prođe. Pitala se jedino zbog čega je mislila da nešto nije kako treba. Naravno da je Rand njen muž – njen zgodni, voljeni muž – a Džoija kći – najlepša, najslađa devojčica u Dve Reke. Randov otac Tam čuvao im je ovce, navodno da bi Rand mogao da radi na ambaru, ali u stvari da bi mogao više da se igra sa Džoijom. Ovog popodneva trebalo je da iz sela dođu Egvenini majka i otac. A verovatno i Ninaeva, da vidi ometa li majčinstvo Egvenino učenje da jednog dana preuzme od nje ulogu Mudrosti.

„Kakve vesti?“ – upita. Ponovo je zaljuljala kolevku, a Rand priđe i nasmeši se na detence umotano u povoj. Egvena se tiho nasmeja sebi u bradu. Toliko je bio opčinjen svojoj kćerkom da uglavnom nije ni čuo šta mu ljudi govore. „Rande? Kakve vesti? Rande?“

„Šta?“ Prestao je da se smeši. „Neobične vesti. Rat. Neki veliki rat zahvatio je veći deo sveta, tako Džaim tvrdi.“ To jesu bile neobične vesti; glasine o ratovima retko su stizale do Dve Reke pre no što bi oni bili već odavno okončani. „Kaže da se svi bore protiv nekih Sakina, ili Sanšana, ili tako nečeg. Nikada za njih nisam čuo.“

Egvena je znala – mislila je da zna; šta god to bi, izgubi se.

„Jesi li dobro?“ – upita je on. „To neće stići dovde, srce moje. Ratovi nikad ne dolaze u Dve Reke. Predaleko smo da bi ikoga bilo briga za nas.“ „Nisam uznemirena. Da li je Džaim još nešto rekao?“

„Ništa u šta čovek može da veruje. Zvučao je kao Koplin. Rekao mi je kako mu je torbar ispričao da ti ljudi koriste Aes Sedai u bici, ali onda je tvrdio kako nude hiljadu zlatnih maraka svakome ko im preda Aes Sedai. A svakoga ko ih krije ubiju. To je besmisleno. Pa, nas se to ne tiče. Daleko je odavde.“

Aes Sedai. Egvena se uhvati za glavu. Put nazad ukazaće se samo jednom. Budi nepokolebljiva.

Primeti da se i Rand uhvatio za glavu. „Glavobolja?“ – upita ga.

On klimnu, sklopivši oči. „Onaj prah što mi je Ninaeva dala izgleda da poslednjih nekoliko dana ne pomaže.“

Oklevala je. Zabrinjavale su je te njegove glavobolje. Bile su sve gore. A najgore je bilo nešto što isprva nije primetila, nešto što je skoro želela da nikad i nije primetila. Kada bi Randa zabolela glava, ubrzo bi usledili čudni događaji. Munja iz vedra neba što je u iverje rascepila onaj ogromni hrastov panj koji je dva dana vadio kada su on i Tam čistili novu njivu. Oluje koje Ninaeva nije čula kada bi slušala vetar. Šumski požari. A što je bol bio jači, su sledile gore stvari. Niko drugi to nije povezao s Random, čak ni Ninaeva. Egvena je na tome bila zahvalna. Nije želela ni da razmišlja šta bi to moglo da znači.