Kecuejn udahnu. Zbog ovakve bi prilike svakog drugog izribala ako bi je iskoristio. Ali ona nije bilo ko drugi, a ponekad se takve prilike moraju iskoristiti. „Dečak ih brka“, rekla je. „On mora biti snažniji, a sebe očvršćava. Već je isuviše čvrst, ali neće se zaustaviti dok ne bude zaustavljen. Zaboravio. je kako da se smeje, osim u gorčini; u njemu više nema suza. Ako ponovo ne bude pronašao i suze i smeh, svet će se suočiti s propašću. On mora naučiti da je čak i Ponovorođeni Zmaj stvorenje od krvi i mesa. Ako ode na Tarmon Gai’don ovakav kakav je sada, čak i njegova pobeda može biti mračna koliko i njegov poraz.“
Sorilea ju je pažljivo saslušala, a nastavila je da ćuti i pošto je Kecuejn završila. Te zelene oči su je proučavale. „Vaš Ponovorođeni Zmaj i vaša Poslednja bitka nisu u našim proročanstvima“, konačno je progovorila Sorilea. „Mi smo pokušale da učinimo da Rand al’Tor upozna svoju krv, ali bojim se da nas on vidi samo kao još jedno koplje. Ako ti se jedno od kopalja u ruci polomi, ti ne zastaješ da ga oplakuješ pre nego što uzmeš drugo. Možda mete u koje ti i ja ciljamo i nisu toliko udaljene."
„Možda je tako“, obazrivo odvrati Kecuejn. Mete koje su i za šaku razdvojene možda uopšte nisu slične.
Iznenada zbrčkanu ženu okruži sjaj saidara. Bila je toliko slaba da je Dejđin delovala bar umereno jaka. A opet, Sorileina snaga nije bila u Moći. „Postoji jedno što ćeš možda smatrati korisnim", rekla je. „Ja ne mogu to naterati da radi, ali mogu izatkati tokove da ti ih pokažem.“ To je i učinila, izatkavši slabašne tokove, koji kliznuše na svoja mesta a potom se istopiše, suviše slabi da učine ono čemu su bili namenjeni. „To se zove Putovanje“, reče Sorilea.
Ovog puta je Kecuejn razjapila usta. Alana, Kiruna i ostale odbijale su da nauče Mudre kako da se povežu, ili brojne druge veštine, za koje se činilo da ih imaju, a Kecuejn je pretpostavila da su Aijelke to iscedile iz sestara koje su držale u šatorima. Ali ovo je bilo...
Nemoguće, rekla bi, samo što nije verovala da Sorilea laže. Jedva je čekala da i sama isproba tkanje. Ionako to nije mogla smesta da iskoristi. Čak i kad bi tačno znala kuda je nemogući dečak otišao, mora ga naterati da on dođe k njoj. Sorilea je bila potpuno u pravu, što se toga ticalo. „Ovo je veoma veliki poklon“, rekla je polako. „Ja nemam ništa što bih ti mogla dati zauzvrat."
Ovog puta nije bilo sumnje u osmeh koji se razvukao preko Sorileinih usana. Ona je vrlo dobro znala kako je Kecuejn sada njen dužnik. Uzimajući težak zlatni krčag obema rukama, pažljivo je napunila male bele šolje. Običnom vodom. Nije prosula ni kap.
„Nudim ti zakletvu vodom“, ozbiljno je saopštila, podižući jednu od šoljica. „Ovim smo vezane kao jedna, da naučimo Randa al’Tora i smehu i suzama.“ Ona je srknula, a Kecuejn ju je oponašala.
„Vezane smo kao jedna.“ A ako otkriju da njihovi ciljevi uopšte nisu isti? Nije potcenjivala Sorileu, ni kao neprijatelja ni kao saveznika, ali Kecuejn je znala koji cilj mora biti postignut, po svaku cenu.
Na severu, linija vidika bila je ljubičasta od jake kiše koja je čitave noći šibala Istočni Ilijan. Nad glavama je jutarnje nebo bilo puno tamnih, uzavrelih oblaka koji su nagoveštavali oluju, a snažni vetrovi su cimali ogrtače i terali barjake da se lome i pucketaju poput šiblja na vrhu grebena beli Zmajev barjak i crveni barjak Svetlosti, i blistave stegove plemića iz Ilijana, Kairhijena i Tira. Plemići su se držali sebi sličnih, tri široko razdvojena čvora preplavljena pozlatom i posrebrenim čelikom, svilom, plišom i čipkama, no obični vojnici su se uznemireno osvrtali uokolo. Čak i najbolje obučeni njihovi konji zabacivali su glave i udarali kopitima o blatnjavo tlo. Vetar je bio hladan, a delovao je još hladnije prema toploti koju je tako iznenadno zamenio, kao što je i kiša bila veliko iznenađenje pošto je toliko nisu doživeli. Svi su se narodi, bez razlike, molili za prestanak užasne suše, ali niko od njih nije znao šta da misli o neprestanim olujama koje su se pojavile u odgovor na njihove molitve. Neki bi pogledali ka Randu onda kada bi pomislili kako on to neće primetiti. Možda su se pitali da li im je on tako odgovorio. Zbog te pomisli se nasmejao, tiho i ogorčeno.
Rukom u kožnoj rukavici pomilovao je svoga crnog škopca po vratu, srećan što Tai’daišar nije uznemiren. Ta krupna životinja se ukipila očekujući pritisak uzdi ili kolena da bi se pokrenuo. Bilo je dobro što je konj
