Ponovorođenog Zmaja delovao hladno kao i on, kao da su zajedno plutali u Praznini. Čak i pored Jedne moći koja je besnela u njemu, vatre i leda i smrti, jedva da je bio svestan vetra, iako je izvijao njegov plašt ukrašen zlatovezom i sekao ga i kroz kaputić od zelene svile, gusto isprepletane zlatnim koncem, koja nije bila predviđena za ovakvo vreme. Rane u boku probadale su ga i damarale, stara i nova koja je prosecala preko nje te se rane nikada neće zatvoriti, ali i to je bilo udaljeno, meso drugog čoveka. Kruna mačeva kao da je bockala nečije tuđe slepoočnice oštrim vrhovima sitnih sečiva među zlatnim lovorovim lišćem. Čak je i prljavština utkana u saidin delovala manje nametljivo nego ranije; još uvek beše gadna, još uvek mrska, ali više nije bila vredna pažnje. Međutim, veoma dobro je osećao poglede plemića na svojim leđima.
Premestivši balčak mača, nagnuo se napred. Jasno je mogao da vidi zbijenu grupu niskih, šumovitih brda na pola milje ka istoku, kao da je koristio durbin. Ovde je zemljište bilo ravno, jedino što se isticalo bila su ta šumovita brda i ovaj dugi greben, koji se izdizao nad pustopoljinom. Sledeći gustiš dovoljno zbijen da zasluži to ime nalazio se na oko deset milja udaljenosti. Na brdima se moglo videti samo olujom očerupano, poluogoljeno drveće i isprepletano žbunje, ali on je znao šta se krilo u njima. Dve, možda tri hiljade ljudi koje je Samael sakupio kako bi pokušao da ga spreči u zauzimanju Ilijana.
Ta se vojska raspala kada su saznali da je čovek koji ih je sazvao mrtav, da je Matin Stepaneos nestao, možda takođe u grob, i da je novi kralj u Ilijanu. Mnogi su se odšunjali nazad svojim kućama, međutim, isto toliko ih se i dalje držalo zajedno. Obično ih nije bilo više od dvadesetak ovde, tridesetak onde, ali ako bi se ponovo udružili, postali bi velika vojska ili bi, u suprotnom, izrodili bezbrojne naoružane bande. Kako god bilo, nije im se moglo dopustiti da lutaju kroz unutrašnjost. Vreme mu je pritiskalo ramena poput olova. Nikada nije bilo dovoljno vremena, ali možda ovog puta... Vatra i led i smrt.
Šta bi ti uradio?, razmišljao je. Da li si tu? A onda, sumnjičavo, mrzeći što uopšte sumnja: Da li si ikada bio tu? Odgovarala mu je tišina, duboka i mrtva kao i praznina koja ga je okruživala. Ili je tu bilo ludačkog smeha, negde u dubinama njegovog uma? Da li je to umislio, kao i osećaj da mu neko gleda preko ramena, neko ko samo što mu nije dodirnuo leđa? Ili boje što su se kovitlale na ivici vidokruga, više od boja, a koje su potom nestale? Ludačke stvari. Palcem u rukavici prelazio je preko rezbarija koje su vijugale Zmajevim skiptrom. Dugačke zeleno-bele kićanke koje su visile ispod uglačanog vrha koplja zalepršaše na vetru. Vatra i led, a smrt će doći.
„Idem da lično porazgovaram sa njima“, izjavio je. To je izazvalo metež.
Lord Gregorin, kome je zelena ešarpa Saveta devetorice padala koso preko umetnički pozlaćenog prsnika, izdvoji se između Ilijanaca na svom belom škopcu nežnih članaka, u stopu praćen Demetrom Markolinom, Prvim kapetanom Saboraca, na čvrstom doratu. Markolin je bio jedini među njima bez svile ili trunke čipke, jedini čovek u jednostavnom, ali blistavo uglačanom oklopu, mada je kupasti kalpak koji mu je stajao na visokoj jabuci sedla bio ukrašen trima tankim zlatnim perjanicama. Lord Marak podiže uzde, a onda ih, nesiguran, pusti da padnu kada je video da se niko drugi od Devetorice nije ni makao. Poširok čovek tromog držanja, ali nov u Savetu, često je više ličio na kovača nego na lorda, i pored bogate svile pod njegovim napadno ukrašenim oklopom i vodopada čipke koja ga je pokrivala. Visoki lordovi Vejramon i Tolmeran zajedno pohitaše iz tairenske grupe, prekriveni zlatom i srebrom kao svaki od Devetorice, i Rozejn, novopostavljena Visoka gospa u prsniku s izvezenim sokolom i zvezdama svoje Kuće. I među njima se druga polovina pokrenula kao da će ih pratiti, a onda se zadržala u pozadini, delujući zabrinuto. Kao vejka mršav Arakome i plavooki Marakon i ćelavi Guejam bili su mrtvi ljudi; oni to nisu znali, ali koliko god želeli da budu u središtu moći, plašili su se da će ih Rand ubiti. Samo se lord Semaradrid izdvojio između Kairhijenjana, na sivcu koji je video i bolje dane, ulubljenog oklopa s kojeg se ljuštila pozlata. Lice mu je bilo ispijeno ali čvrsto, prednji deo glave obrijan i napuderisan kao kod običnog vojnika, a crne oči su mu se presijavale od prezira prema višim Tairencima.
