Sijuan je kliznula u šator i stajala, delujući zabrinuto. „Garet Brin je upravo došao da mi kaže kako Dvorana zna“, suvo je saopštila. „Pravi se da se raspituje za svoje košulje. On i njegove krvave košulje! Sastanak je zakazan za sutra, na jezeru, otprilike pet sati putovanja na sever. Pelivar i Aratela su već krenuli. I Aemlin je s njima. To je treća jaka Kuća.“
„To je više nego što su se Romanda i Lelejna udostojile da mi kažu“, reče Egvena, jednako suvo. Ne. Sto godina da je neko vodi za ruku, da je drži za vrat, ili pedeset, ili pet, i ne bi bila sposobna ni za šta drugo. Ako mora da poraste, moraće da poraste sada.
„O, krvi mu i krvavog pepela“, zaječa Sijuan. „Ne mogu to više da podnesem! Šta su rekle? Kako je prošlo?“
„Otprilike kako smo i očekivale“, Egvena se osmehnula sa čuđenjem, a ono joj se ogledalo i u glasu. „Sijuan, nisu mogle bolje da mi isporuče Dvoranu čak ni da sam im rekla šta treba da urade.“
Poslednje svetlo je trnulo dok je Šerijam prilazila svome šatoru, koji je bio manji i od Egveninog. Da nije bila Čuvarka, morala bi da ga deli s nekim. Sagnuvši se da uđe, imala je vremena samo da primeti kako nije sama, kada je osetila da je pod štitom i kada je bila bačena na svoj poljski krevet, potrbuške. Zaprepaščena, pokušala je da vikne, međutim, ćošak jednog od njenih ćebadi ugurao joj se u usta, sam od sebe. Haljina i košulja pukoše na njoj poput probušenog balona.
Jedna ruka joj je milovala glavu. „Trebalo je da me obaveštavaš, Šerijam. Ta devojka nešto sprema, a ja hoću da znam šta.“
Trebalo je mnogo vremena dok nije ubedila svog ispitivača da je već ispričala sve što zna, da nikada neće prećutati nijednu reč, nijedan šapat. Kada je, konačno, bila ostavljena sama, ležala je sklupčana i cvileći zbog bičevanja i gorko žaleći što je ikada u životu progovorila ijednu reč s bilo kojom Predstavnicom u Dvorani.
Sledećeg jutra jedna je kolona izjahala iz logora Aes Sedai prema severu, daleko pre svanuća, u gotovo potpunoj tišini, ako se izuzme povremeno krckanje sedala ili zvuk kopita koja su lomila krhku snežnu pokoricu. Povremeno bi se čulo frktanje nekog konja, ili zveckanje metala, ali i to bi bilo brzo prigušeno. Mesec je već zašao, nebo je svetlucalo od zvezda, ali bledi prekrivač koji se pružao preko svega dole osvetljavao je tamu. Kada su se prvi nagoveštaji dana pojavili na istoku, jahali su već sat, ili više. Što nije značilo da su daleko odmakli. Na otvorenom, Egvena je mogla da pusti Daišara u lagani kas, dok se belina oko njega rasprskavala poput vode, ali većim delom putovanja konji su hodali, nimalo brzo, kroz retku šumu pod čijim je svodovima sneg ležao u dubokima nanosima, ili je visio s grana nad njihovim glavama. Hrast i bor, topola i kožolist, kao i drveće koje nije prepoznavala, delovali su još ofucanije nego na vrućini i suši. Danas je bio Praznik Abrama, ali neće biti nikakvih nagrada skrivenih u medenjacima. Neka Svetlost pošalje da neki ljudi nađu iznenađenja u današnjem danu.
Sunce se pojavilo i podiglo, bleda zlatasta lopta koja nije davala nimalo topline. Još uvek je svaki uzdah ujedao grlo i stvarao oblačić pare. Duvao je oštar vetar, ne jako, ali sasecajuće, a na zapadu su se tamni oblaci kotrljali ka severu, prema Andoru. Osetila je mrvicu sažaljenja za onoga ko bude osetio eret tih oblaka. I olakšanje što su odlazili. Bilo bi izluđujuće da su čekali još jedan dan. Uopšte nije mogla da spava, od uznemirenosti i napetosti, ne zbog glavobolja. Zbog uznemirenosti i izdanaka straha što su se šunjali kroz nju poput hladnog vazduha koji se provlačio ispod ivica šatora. Međutim, nije bila umorna. Osećala se kao sabijena opruga, do kraja navijen sat, puna poleta koji je očajnički tražio da se oslobodi. Svetlosti, još uvek je sve moglo da krene sasvim naopako.
Bila je to upečatljiva kolona, iza stega Bele kule, belog Plamena Tar Valona u središtu spirale od sedam boja, po jedne za svaki ađah. Tajno načinjen u Salidaru, još od tada je ležao na dnu kovčega, a Dvorana je čuvala ključeve. Nije očekivala da će ga isticati, osim što je jutos postojala potreba za velelepnošću. Neposredno ih je pratilo hiljadu teških konjanika, u oklopima i verižnjačama, opremljenih kopljima, sabljama, topuzima i sekirama, kakvi su retko viđani južno od Krajina. Njihov zapovednik bio je jednooki Šijenarac s jarko obojenim povezom preko oka, čovek koga je jednom srela, kako joj se činilo, u nekom drugom Dobu. Uno Nomesta mrko je posmatrao drveće kroz čelične rešetke svoga kalpaka, kao da je očekivao da se iza svakog drveta krije zaseda, a njegovi ljudi delovali su jednako pozorno, čvrsto uspravljeni u svojim sedlima.
